ROBOTIKA U SRBIJI
Industrija 61 / april 2016.
46
P
rofesor Potkonjak priču o robotici, u
osnovnim crtama, započeo je pomi-
njanjem akademika Vukobratovića
koji je, prema profesorovim rečima, bio pio-
nir u svetskim razmerama robotike.
Kuriozitet koji ljudima treba otkriti je upravo
to da je „otac“ japanske robotike poznati
profesor Kato, otvoreno isticao da je on
zapravo učio robotiku u Beogradu i da je
bio „zaražen“ robotikom nakon boravka
u našem gradu. Naglašava i da je profesor
Kato više nego cenjen čovek u svojoj zemlji,
jer ipak oni cene i poštuju svoju tradiciju za
razliku od, nažalost, nekih drugih. Nakon
što je profesor Kato radio sa profesorom
Vukobratovićem, razvijao je u svojoj zemlji
i dalje ideje započete u Beogradu, što još
više povećava značaj srpske robotike koji je
neobično veliki za jednu malu zemlju kao
što je naša. Posle toga Japan je nastavio da
se razvija kako je već svima poznato, navodi
profesor Potkonjak i nastavlja priču...
„Sa svim potencijalima iz perioda kada sam
ja bio samo početnik, oni koji su ostali nisu
bili brojni da bi mogli da isprate sve što je tada trebalo pratiti i uradi-
ti. A tada smo radili fundamentalne teoretske stvari, koje su bile jako
cenjene i prihvaćene u svetu.
Profesor Vukobratović je uveo poznatu, takozvanu „tačku nula mo-
menta“. To je teorija koja je prvi put u svetu rešila teoretski i praktič-
no problem stabilnog hoda, što je bila osnova za razvoj čovekolike
robotike. Osnovni uslov koji jedan robot treba da zadovolji da bi bio
čovekoliki, jeste da može da hoda, u suprotnom, on to nije.
To su bili temeljni doprinosi, ali pored njih i prvi hodajući sistem
je realizovan kod nas u Institutu Mihajlo Pupin, u vidu jednog spo-
ljašnjeg skeleta. To je bio dvonožni hodajući robotski sistem i to je
svojevremeno, šezdesetih godina prošlog veka, rađeno kao projekat
koji je bio finansiran od strane Amerikanaca. Kada je taj projekat za-
vršen, domaće finansiranje nije moglo da ima taj obim kao njihovo,
srpski robotičari su se orjentisali više na teoriju a sve manje je bilo
realizacije. Drugi su radili realizacije i verovatno zaradili novac.
Meni su poznati neki slučajevi gde smo mi dali ideje, tj. te ideje smo
publikovali, obnarodovali, a neki drugi - koji su imali sredstava su
od tih ideja pravili patente, zaradili i unapredili svoju industriju, a
mi smo, na neki način, radili samo za slavu. Međutim, držali smo
tempo, tako da smo bili cenjeni u svetu i neke od prvih knjiga iz
robotike su napisane upravo u Beogradu. Mnogi naši radovi i knjige
su prvo objavljivane na engleskom, a onda prevođene na japanski,
kineski i druge jezike. Bili smo cenjeni i još uvek se držimo, da tako
kažem. Naravno nastankom krize i raspadom države, kao i pod sank-
cijama, puno smo izgubili, ali smo uspeli da nekako integrišemo i
očuvamo istraživačko jezgro. U tom periodu, konstantno smo imali
problem sa finansiranjem, tako da ovde na Elektrotehničkom fakul-
tetu mi nismo mogli da dobijemo svoju laboratoriju. Jednostavno,
za sve je bio potreban novac a roboti nisu bili jeftini.
Danas roboti i nisu tako skupi, kao što su bili pre nekih 15-20 godina.
Tada je bila značajna i velika investicija imati robotičku laboratoriju.
To je upravo i bio razlog zašto smo bili usredsređeni na teoretske
aspekte robotike i na saradnju sa stranim faktorom, gde smo mi
ulagali, da tako nazovem, kvalifikovani pametni rad, a sve ono što je
trebalo tehnološki ispratiti, to su odradili drugi. Posledica toga jeste
da smo mi postigli neke rezultate, što je sa druge strane proizvelo da
su drugi razvili tehnologiju.
Kada je došao momenat za primenu novorazvijenih tehnologija u
industriji, to nismo uradili mi; oni su bili ti koji su mogli to da pri-
mene i unaprede industrijske kapacitete jer je tehnologija pripala
njima.
Vremenom je ipak došao momenat kada smo konačno uspeli da
počnemo sa opremanjem laboratorije, takođe bez ulaganja države
i kompletnim 100% opremanjem laboratorije iz donacija. Srećom je
došlo vreme da su određeni industrijski faktori shvatili da ova zemlja
mora da ide u pravcu robotizacije. Tako da recimo ako vama neko za
laboratoriju svojom donacijom donira robota, kao što je kompanija
ABB našem fakultetu i našoj laboratoriji donirala, to je zaista velika
stvar. Isto tako je velika stvar i ako je neko spreman da vam da boju
za krečenje sa kojom možete da sredite prostor. Zašto je to velika
stvar? To znači da on razmišlja, da ima svest, zato što njemu lično ne
treba robot, ali shvata da ovoj državi i privredi su generalno potreb-
ni roboti i on daje ono što on ima i može kako bi unapredio razvoj
tehnologija i dao šansu mladima da napreduju. Nije neposredno,
nego je posredno zainteresovan za robotiku i to jako treba ceniti.
U pripremi ovog broja put nas je odveo na Elektrotehnički fakultet Beogradskog
Univerziteta, gde smo, između ostalog, imali zadovoljstvo da porazgovaramo sa prof. dr
Veljkom Potkonjakom koji nam je, iz njegovog ugla, prepričao kratku istoriju robotike na
ovim prostorima.
≡
Tekst priredio: Stevan Jovičić
reč stručnjaka
č stručnjaka
Profesor Potkonjak
