Zašto Evropa nema tehnološke gigante?
Uprkos tome što je evropski kontinent domaćin velikom broju najrazvijenijih privreda, u celoj Evropskoj uniji ne postoji nijedna kompanija vredna 1 trilion (1.000 mlrd USD) dolara.
Zapravo, od samo osam kompanija na svetu koje u ovom trenutku imaju ovu vrednost, njih sedam je u SAD, a jedna na Tajvanu. Sa druge strane, ako pogledamo 10 najvećih evropskih kompanija, njihova kombinovana tržišna kapitalizacija iznosi samo 2,5 triliona USD, što je upola manje od vrednosti Epla (Apple) i uporedivo sa vrednošću Alfabeta (Alphabet) ili Amazona.
Zašto u celoj Evropi ne postoje kompanije vredne trilion dolara?
Deo odgovora leži u tome što su većina današnjih kompanija vrednih trilion USD ono što smatramo "tehnološkim gigantima". Da bismo ovo bolje razumeli, hajde da pogledamo zašto se brojne benzinske pumpe nalaze na istim raskrsnicama. Zar ne bi bilo logičnije da su raspoređene širom grada?
Odgovor leži u konkurenciji. Zamislimo grad u kojem ljudi žele da auto napune gorivom na najbližoj stanici. Kada bi benzinske stanice bile raspoređene širom grada, svaka bi želela da se što više približi mestu gde se nalazi većina kupaca ili gde je zbog urbanističkih uslova njima najlakše da dođu. To bi rezultiralo time da se benzinske stanice nalaze jedna pored druge.
Slično važi za tehnološke gigante - oni se pozicioniraju tamo gde ima najviše korisnika. S obzirom na to da SAD imaju ogromno tržište i visoku stopu prihvatanja novih tehnologija, logično je da će se tamo rađati više tehnoloških kompanija, da će veći broj njih preživljavati i biti uspešno, kao i da će se tamo seliti druge tehnološke kompanije iz inostranstva.
Amerika vs. Evropa
SAD i dalje važe za "zemlju prilika". O tome svedoče i migracioni trendovi. Prema podacima UN-a, 20% svih emigranata u svetu živi baš u SAD. Ovo je veoma važno baš za tehnološke inovacije, jer su genijalni ljudi u svakoj populaciji veoma retki, pa je privlačenje vanserijski uspešnih pojedinaca prečica za uspeh. Dobar primer je upravo Ilon Mask, koji svoju kompaniju Tesla nije izgradio u rodnoj Južnoj Africi, nego baš u SAD kao emigrant.
Ali važan je i opšti institucionalni okvir. Ako ne verujete u važnost institucija kao dugoročnog faktora ekonomskog razvoja, dosta je da pogledate samo rezultate ekonomskih performansi Severne i Južne Koreje. U nešto bližem evropskom okviru, da uporedite kvalitet Trabanta i Vartburga, tehnoloških čuda Istočne Nemačke sa onovremenim golfom dvojkom (skoro trojkom, kao bi ga hvalio Dragan Jove Torbica) ako ne sa Audijem ili BMW.
U ovom domenu Evropa pirlično kaska za SAD. Tržište rada veoma je regulisano i samim tim fluktuacija radnika mnogo je slabija. Ovo deluje kao super stvar ako ste zaposleni, ali je prilično nezgodno ako ste mali tehnološki start up koji u trenutku krize bira da li će zaposliti novog inženjera. Zakon o radu u Francuskoj ima preko 3.000 strana, i tamo je lakše razvesti se nego otpustiti radnika.
Drugi razlog je integrisano i duboko finansijsko tržište. EU još uvek nije uspela u integraciji finansijskih tržišta pojedinačnih zemalja članica, pa je kompanijama u Evropi znatno teže da pronađu investitore u ove, naročito rizične, poslovne poduhvate poput tehnoloških inovacija. Evropa pokušava ovo da reši različitim programima podrške startapima i digitalnim kompanijama (tehnološki habovi, inovacioni centri, finansijski grantovi ili povoljni krediti) ali izgleda da ovo nimalo nije dovoljno da nadomesti tu razliku.
Treći važan razlog je demografija. Iako su demografska kretanja relativno loša i u Evropi i u SAD, vidljiva razlika i dalje postoji. Uzmimo za primer najmnogoljudniju državu EU – Nemačku: ona je poslednji pit zabeležila pozitivnu stopu rađanja (TFR veći od 2.1) čak 1970. godine. U SAD sa druge strane se to desilo tek 2008. Kontingent mladih ljudi relativno je i dalje veći u Americi nego u Evropi, a upravo oni su glavni inovatori i preduzetnici, a ne penzioneri zaljubljeni u tehnologiju.
Četvrti razlog je i razlika u preduzetničkoj kulturi. U svakom društvu postoji mali broj inovatora i preduzetnika, zato je i važno da li je i kultura u kojoj žive takva da ohrabruje ljude na preduzetničke poduhvate. Na jednoj strani imamo strandardne probleme koji se spominju u ekonomskoj analizi, kao što su vladavina prava i pravna država, poslovna regulacija, visina poreza i slično.
Ali postoje i meke kulturološke mere preduzentičke kulture, poput društvenih stavova prema preduzetnicima (da li oni igraju pozitivnu ili negativnu društvenu ulogu, da li se pridaje društveni prestiž). Prilično je samoobjašnjivo da će zemlja gde je san najvećeg broja mladih da se zaposli u državnoj službi gde je posao siguran i ne radi se puno imati drugačije ishode nego zemlja gde je san početi od nule i obogatiti se, kao u SAD.
Izvor: eKapija
