Velikani građevinske industrije na našim prostorima

Treba se ponekad osvrnuti i vratiti na početak, setiti se ko su bili pioniri napretka. Uspesi, dela i projekti velikana, poznatih i onih nepravedno zaboravljenih su velika osnova na kojoj se mnogo lakše gradilo dalje.

Malo je poznato da je profesionalno opredeljenje našeg naučnika svetskog glasa, Milutina Milankovića, bilo građevinarstvo, kao i da je u spisima prvi Srbin koji je stekao diplomu građevinskog inženjera (Beč 1902.) i zvanje doktora građevinskih nauka (Beč 1904.).

Diplomirao je na temu Proračun čeličnog mosta, a doktorirao na temu Teorija linije pritiska.

Nakon stečenog doktorata, Milanković se zapošljava u tada čuvenoj firmi “Betonbau“ u Beču gde je razvio novi sistem izrade tavanica koji je postao poznat kao “Sistem Milanković – Krojc“, i koji je primenjen na više poznatih objekata širom bivše Austrougarske.

Godine 1905. preduzeće "Betonbau", zahvaljujući prvenstveno Milankovićevoj veoma stručnoj obradi tehničke dokumentacije i mudro vođenim pregovorima, dobija posao izrade kanalizacije i savskog kolektora u Beogradu.

Prvi projekat u firmi Adolfa Barona Pitela bilo je fabričko postrojenje u Sankt - Peltenu, gde je na 15000 m2 uradio rekonstrukciju krova, primenjujući prvi put dvostruko armirane betonske preseke.

Da to nije bio običan poduhvat pokazuje i poziv poznatog Empergera, pisca Enciklopedije armiranog betona, Milankoviću da napiše rad o toj rekonstrukciji.

U nedostatku vremena, Milanković je zamolio svog kolegu, člana njegove škole statike betonskih konstrukcija, Tercagija da napiše članak.

Tercagi je kasnije postao jedan od najpoznatijih profesora geomehanike u Sjedinjenim Američkim Državama.

U toku svog inženjerskog rada u Austrougarskoj, Milanković je učestvovao sa statičkim proračunima i radom na terenu u izgradnji ukupno deset hidrocentrala, među kojima se posebno ističe ona građena u Milbahu (današnja Rumunija) u oblasti Erdelja.

Konkretan zadatak Milankovića bio je da projektuje armiranobetonski akvadukt dužine 1200 m kojim bi se voda dovodila od brane do iznad turbina hidrocentrale.

Godine 1909. na poziv poznatih napoznatih naučnika Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića - Alasa i Bogdana Gavrilovića, Milanković prihvata mesto vanrednog profesora primenjene matematike na tek osnovanom Univerzitetu u Beogradu.

Iako veoma angažovan na Fakultetu, prihvata poziv inženjera Putnika i otpočinje izradu projekta mostova preko Timoka na pruzi Niš – Knjaževac.

Profesor Milutin Milanković je znatan doprinos dao izgradnji Beogradske opservatorije, Komandne zgrade vazduhoplovne oblasti, projektu Kovnice novca i mnogim drugim objektima. Bio je veoma uvažen, pre svega kao stručnjak za konstrukcije od betona.

Godine 1941. u svojoj 63. godini sublimirao je svoj celokupni rad na matematičkoj teoriji klime i napisao kapitalno delo "Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba" koje predstavlja najznačajnije delo srpske nauke u 20-om veku. Time je postigao svoj životni cilj i "prestaje" da se bavi naukom.

NASA je uvrstila Milankovića među 15 najvećih naučnika svih vremena koji su se bavili planetom Zemljom.

U znak priznanja za izvanredna dostignuća u nauci, velikanu svetske nauke Milutinu Milankoviću, svet se odužio na jedini odgovarajući način.

Njegovim imenom nazvani su po jedan krater na Mesecu i Marsu kao i jedno nebesko telo, a od 1993. godine Evropsko geofizičko društvo dodeljuje medalju Milutina Milankovića kao veliko priznanje za dostignuća u oblasti klimatologije i meteorologije.

Jovanka Bončić

Rođena Nišlijka, o kojoj se povremeno moglo pročitati par redova, je prva žena sa diplomom inženjera u Nemačkoj. Akademsko zvanje stekla je 1913. godine, ili kako je to tada zabeleženo u tadašnjim nemačkim novinama, Bončićeva je prva diplomirana studentkinja Visoke tehničke škole u Darmštatu.

U Darmštatu, danas gradu nauke, 18. jula 1913. ova Nišlijka je stekla zvanje arhitekte i diplomu inženjera. Rođena je 1887. godine u Nišu, a studije arhitekture započela je u Beogradu.

Otišla je u Nemačku nakon odslušanog 7. semestra i stečene prakse u Srpskim državnim železnicama.

U gradiću na zapadu ove evropske zemlje pored obrazovanja, Bončićeva je našla i ljubav svog života, Ukrajinca Andreja Katerinića.

Jovanka je srpskoj prestonici ostavila zgrade Učiteljskog i Veterinarskog fakulteta.

Njena dela su i čuveni Banski dvor u Banjaluci, kao i deo banjskog kupatila u Banji Koviljači.

Nakon Drugog svetskog rata je penzionisana i ostala je da živi u Beogradu.

Koliko je Jovanka Bončić značajna u nemačkom “gradu nauke” potvrđuje i činjenica da jedna nagrada koju dodeljuje Univerzitet u Darmštatu, kao i jedna ulica u studentskom kampusu nose njeno ime.

U Nišu do skoro Jovanka nije imala ni jedno obeležje, a u jesen prošle godine se pojavila vest da je Jovanka dobila mural u svom rodnom gradu, u Ulici Generala Milojka Lešjanina, na fasadi Društva arhitekata.