Trka za vodonikom

Naučnici širom sveta godinama istražuju vodonik kao gorivo, mnogo pre nego se dogodio problem se snabdevanjem prirodnim gasom iz Rusije. Po patentima je Japan na prvom mestu, ali ni Nemačka, Francuska ni EU generalno ne stoje loše.

Do komercijalne upotrebe zelenog vodonika stoji još još mnogo prepreka.

Vodonik izgleda kao savršeno gorivo budućnosti.

Ne samo zato što ga ima gotovo beskrajno mnogo i što bi značio kraj našoj zavisnosti od fosilnih goriva, nego i zato što se njegovom upotrebom ni malo ne opterećuje klima.

Već veoma dugo traju pokušaji da se vodonik „ukroti“, a ta istraživanja su postala još intenzivnija od početka rasprava o neto nultoj emisiji ugljen-dioksida.

Problema ima mnoštvo: počev od toga da je za uobičajen način elektrolize vode na kiseonik i vodonik potrebna velika količina energije, preko toga da je to izrazito zapaljiv i lak gas koji zahteva posebne uslove za skladištenje i transport, pa do primene vodonika u svim sektorima i privrede i našeg života – od pogona fabrika i transporta pa do grejanja.

Upravo je objavljeno istraživanje „Patenti u području vodonika za budućnost sa čistom energijom“ u saradnji Evropske kancelarije za patente (EPA) i Međunarodne agencije za energetiku (IEA). Tu se vidi gde se najviše istražuje i gde je prijavljeno najviše novina u toj tehnologiji. Zapravo ta statistika obuhvata razdoblje od 2011. do 2020, dakle još iz doba kad je nesmetano tekao jeftin gas iz Rusije.

Statistika dobro pokazuje gde su se već unapred stvorile pretpostavke za, od ruskog napada na Ukrajinu, vrlo ozbiljnu trku da se nađe alternativa fosilnom gorivu.

Japan prednjači po broju patenata za vodonik kao gorivo

Ne čudi da je na vrhu lestvice po broju patenata industrijska velesila koja praktično nema rudnih bogatstava – Japan. Tamo je prijavljeno čak 24% svih patenata u svetu vezanih uz razvoj tehnologije vodonika. Među deset najvažnijih središta istraživanja su Tokio i Osaka na prva dva mesta, Nagoja na četvrtom i Sendai na devetom mestu.

Ali niti Europska unija se ne mora stidjeti: ukupno uzevši, iz EU je poteklo i više patenata nego iz Japana – 28%, a tu prednjači upravo Nemačka. U Nemačkoj je prijavljeno 11% svih patenata na tom području u deceniji koje se posmatra. Tu je još i Francuska, a regija Pariza je po istraživanjima na šestom mestu u svetu.

U Nemačkoj su u tom razdoblju naročito iskakala dva područja: na sedmom mestu je Minhen, a sve je odmah jasno kad se vidi koje firme na tom području imaju središte ili odeljenje za istraživanje. Tamo je lociran Linde sa svojim velikim iskustvom u proizvodnji i transportu gasova praktično svih vrsta.

Jedan od istraživačkih centara Airbusa gde je već stvoreno avionsko gorivo na bazi vodonika se nalazi u području Minhena, kao i BMW u kojem se isto tako već dugo istražuje kako vodonik na najoptimalniji način pretvoriti u pogonsko gorivo za vozila.

Nemačka istražuje vodonik

Ni druga glavna razvojna regija u Nemačkoj ne čudi kad se pogledaju tamošnje firme: Rursko područje. Tamo je Tisenkrup, koji se prihvatio zaista neviđeni projekat „zelenog čelika“ – čelik koji bi bio proizveden bez trunke uglja i fosilnog goriva. Ta čeličana bi trebala da počne sa radom za manje od desetak godina.

U laboratoriji se pokazalo da je to moguće, ali nema ni vodonika, niti nekoga ko bi čeličani isporučio tolike količine. Ne postoji tehnologija transporta tog gasa, kada se razmatraju hiljade tona na dan, nema ni prikladnog načina skladištenja. Sve se tek izmišlja i stvara – ali to će onda zaista biti nova industrijska revolucija.

Još nemačkih firmi se nalazi u samom vrhu u razvoju tehnologije vodonika: tu je i hemijski gigant BASF na petom mestu u svetu po broju patenata na području uspostavljenih tehnologija vodonika, Simens na šestom mestu u svetu po broju patenata na području tehnologija motivisanih zaštitom klime, kao i Boš na 11.

Prljavi vodonik

Ono što može začuditi da su u ovoj trci za vodonikom Sjedinjene Američke Države isprva bile među vodećima na svetu, ali se od 2014. broj patenata iz te zemlje – prepolovio. Možda je razlog finansiranje naučnih istraživanja u toj zemlji, jer niko ne sumnja u gigantsku komercijalnu korist upotrebe ovog goriva.

Problemi su podjednako veliki i nema nikakve sumnje da će mnoga istraživanja na koja se sad troše milijarde završiti u slepoj ulici i bez rezultata.

Vodonik nesumnjivo dolazi – ali šta god da nam se čini, on još nije došao. To priznaje i predsednik evropske kancelarije za patente Antonio Kampinos: vodonik je bitan deo evropske strategije klimatske neutralnosti do 2050. godine, ali je „neophodno mnoštvo izuma u čitavom spektru tehnologija ako želimo da vodonik zaista preuzme važnu ulogu u smanjenju emisija ugljen-dioksida.“

Vodonik koji se sad koristi je još uvek previše skup, i nelogičan, objašnjava Ilja Rudik, ekonomista u Evropskoj kancelariji za patente u Minhenu za list Frankfurter Algemeine Cajtung. Naime, 99% vodonika koji se sad koristi se zapravo dobija elektrolizom, gde se koristi električna energija dobijena iz fosilnih goriva. Drugim rečima, „čisto“ vozilo na vodonik je na kraju podjednako „prljavo“ kao i parna lokomotiva, jer je električna energija dobijena iz uglja ili gasa.

Tek kad i energija bude dolazila iz održivih izvora kao što je sunce, vetar ili voda i kad ukupan energetski bilans dobijenog vodonika bude u nekakvom razumnom odnosu prema energiji koja je potrebna za njegovo dobivanje, vodonik će postati naša svakodnevica. Tu još ima mnogo problema i izazova, ali naučnici rade na tome „punim elektrodama“.

Izvor: SEEbiz