ŠTA JE ISPLATIVIJE: POVERENJE U BIZNISU ILI BIZNIS POVERENJEM?

Jedini način da se izgradi poverenje, na poslu i u privatnom životu, jeste da budete dostojni poverenja.
Džerard Arpi (Gerard Arpey)

Poverenje podrazumeva da strane razmenjuju više informacija, a veći stepen deljenja informacija dovodi do boljeg ishoda razgovora. Ljudi nesvesno na poverenje odgovaraju poverenjem. Sa druge strane, osoba koja nastupa sa nepoverenjem i ima nepoverljiv stav, takvim ponašanjem će izazvati isto i kod druge strane, što uzrokuje slabiji saradnički odnos.

Na samom počeku, važno je istaći da ne postoji apsolutno poverenje. Kada je u pitanju jedna osoba, mi možemo imati u nju poverenje kada je u pitanju pozajmica automobila, jer znamo koliko vodi računa o svom automobilu koji je trenutno u servisu i koliko je ta osoba odgovorna u saobraćaju.

Ali to ne znači da ćemo u tu istu osobu imati poverenja kada treba da napravi finansijsku konstrukciju za naš najnoviji poslovni projekat ako znamo da baš i nije stručnjak u toj oblasti. Dakle, poverenje zahteva i karakter i veštinu. 

Da li za osobu koja ima poverenje možemo reći da je lakoverna? Ne. Praksa je pokazala da je lakše prevariti ljude sa niskim stepenom poverenja nego ljude koji veruju.

Ovde se ne radi o lakovernosti već o pristupu. Osoba koja razgovoru, problemu i drugoj osobi pristupa otvoreno i sa poverenjem, može to i da očekuje kao povratnu reakciju. Najbolji način da drugi budu iskreni prema nama je da prvo mi budemo iskreni prema njima. Druga strana će, na takvo naše ponašanje, odgovoriti identično i doći će do stvaranja saradnje. 

Cilj priče o poverenju nije da budemo osoba koja će verovati svima. Cilj je da budemo osoba od poverenja. Osoba kojoj se može verovati. Ne možemo verovati drugima, ako i mi sami nismo osoba od poverenja. Ako smo mi osoba kojoj se ne može verovati, mislićemo da su svi prevaranti kao i mi, i nećemo biti sposobni da verujemo. Dakle, da bismo verovali, prvo moramo biti neko kome se može verovati. A da bismo bili osoba kojoj se može verovati, moramo imati snažan i jak karakter. 

Poverenje nema veze sa novcem. Neko može imati ogroman novac, i može nam nuditi fantastične ponude, a da mu ne verujemo, jer sumnjamo u njegove namere. Poverenje nema veze ni sa moći. Neko može da ima moć i ponovo da mu ne verujemo. To je, na primer, slučaj sa političarima.

Poverenje ima veze sa karakterom, sa iskrenošću, sa doslednošću, sa poštenjem, sa integritetom. Integritet znači da su nam reči i dela usklađeni. Integritet znači da se ponašamo i govorimo u skladu sa našim sistemom vrednosti. 

Međutim, nije dovoljno samo imati izgrađen sistem vrednosti i govoriti o njemu. Moramo se ponašati u skladu sa tim sistemom. Jasno definisan sistem vrednosti nam nedvosmisleno govori šta želimo a šta ne, odnosno pomaže nam da lako donosimo odluke.

Sa druge strane, ono što kažemo moramo i da uradimo. Poverenje drugih više zavisi od naših postupaka nego od naših reči. Ako, na primer, kažemo da smo odgovorni a ponašamo se neodgovorno - sasvim je sigurno da će druga strana pre poverovati u ponašanje nego u reči. 

Kada posmatramo karakteristike sagovornika koji učestvuju u razgovoru, važno je naglasiti da je osnova razumevanja problema druge strane empatija, tj. sposobnost indentifikovanja osećanja druge osobe kao da su naša. Iskrenost i empatija predstavljaju osnovu izgradnje poverenja među sagovornicima.

Značaj poverenja su shvatile i kompanije, koje kroz konstantnu ponudu kvalitetnih proizvoda i usluga grade poverenje kod kupaca jer znaju da, ako kupe proizvod od te kompanije neće biti prevareni. Odnosno, znaju šta će dobiti za svoj novac i šta mogu da očekuju. 

Kada govorimo o poverenju ne možemo zaobići namere. Do nepoverenja dolazi kada druga strana, na primer, sumnja u naše namere. Poverenje se pruža i zaslužuje. Zato je poželjno da odmah na početku kažemo ne samo šta želimo već i zašto to želimo? Šta je naš cilj? Šta su naši interessi i koje su nam namere, odnosno potrebno je da objasnimo svoje namere.

Međutim da bismo uspešno objasnili namere, prvo moramo biti svesni svojih namera. Da nedvosmisleno sami sebi definišemo koju nameru imamo, odnosno da budemo iskreni prema sebi. Ako slažemo sebe kada su u pitanju namere, slagaćemo i druge, a to dovodi do nepoverenja.

Dakle, moramo sebi postaviti iskreno pitanje zašto nešto radimo? Zašto nešto želimo? Da li su naše namere u skladu sa našim sistemom vrednosti. Sa druge strane, kada govorimo o namerama situacija je potpuno identična poverenju. Da bismo poverovali u nečije dobre namere, prvo i sami moramo imati dobre namere. Osoba koja nema dobre namere, ne veruje ni u dobre namere drugih. 

Na svu sreću poverenje se, kao i karakter, gradi, razvija i neguje. Upravo zato što je za poverenje potrebno vreme da bi se izgradilo, sve manje ga ima. Nedostatak vremena ne dozvoljava pojedincima da se posvete odnosu, privatnom ili poslovnom, ne znajući da upravo taj isti odnos nedostatak poverenja može i da naruši.