Šta da radimo sa starim uređajima u Srbiji

Svake godine, milione tona starih računara, telefona i druge elektronske opreme završe na deponijama u svetu, a mogli bi biti ponovo upotrebljeni, reciklirani ili obnovljeni. U Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, deo elektronske opreme često ostaje neiskorišćen, iako predstavlja vredan resurs koji bi mogao imati dugotrajan i održiv životni vek.

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine Srbije, ponovno iskorišćenje električnog i elektronskog otpada beleži rast – sa 7.084 tone u 2011. godini, dostiglo je 35.373 tone u 2023. godini. U toku 2023. više od 50% tretiranih količina elektronskog otpada u Srbiji poticalo je od velikih kućnih aparata.

I prema preliminarnim podacima Udruženja reciklera Srbije, u 2023. godini zbrinuto je više od 37 hiljada tona električnog i elektronskog otpada, čime se nastavlja trend rasta od 2021. godine, od kada su tretirane količine porasle za 20%.

- Da budemo kao i uvek slikoviti, to je kolona od 9.000 kamiona duga 100 kilometara o kojima brine 5.000 radnika zaposlenih kod operatera i sakupljača. Procena je da prosečan građanin Srbije generiše više od 7 kg električnog i elektronskog otpada godišnje. Iako se broj predstavlja per capita, zapravo se radi o industriji, svim pravnim licima i domaćinstvima.

Kao članica EU, bili bismo u samom vrhu, ne samo po količinama, već pre svega po tehnološkom nivou na kom se nalaze naši operateri - kaže za eKapiju Marko Vučenović, generalni sekretar Udruženja reciklera Srbije.

Mogu se, dodaje, iskoristiti uspešna iskustva drugih država, pre svega kako ne bismo ponavljali iste greške.

- Ne postoji savršen sistem u ovoj oblasti, pre svega jer su i najnapredniji sistemi, usled hiperprodukcije, izloženi ogromnom pritisku. U tom smislu značajna su iskustva drugih zemalja u pogledu napora na što većoj ponovnoj upotrebi uređaja, odnosno prevenciji nastanka otpada, kao i racionalnim i ekonomičnim kanalima za sakupljanje električnog i elektronskog otpada, pre svega kroz trgovinske lance - navodi naš sagovornik.

Kako može bolje?

Vučenović ukazuje na to da je glavni problem sa reciklažom elektronskog otpada u našoj zemlji rezultat hiperprodukcije i neodgovornosti proizvođača.

- Nigde u svetu situacija nije sjajna, jer se ne radi dovoljno na prevenciji, naprotiv, količine otpada se povećavaju, a dodatan problem predstavlja dizajn proizvoda. Vrste materijala i njihove kombinacije koje se koriste prilikom izrade određenog uređaja dominantno određuju njegov kvalitet, odnosno životni vek, ali i ograničavaju mogućnosti tretmana, kako faktičku, tako i u finansijskom smislu.

Dakle, prvi uslov je da uopšte postoji tehnologija za tretman, druga je da dobijeni reciklat ima upotrebnu vrednost, uključujući i tržišnu konkurentnost. U uslovima hiperprodukcije teško je sprovesti principe cirkularne ekonomije - ističe on.

Drugi izazov, kako Vučenović dodaje, jeste i sakupljanje elektronskog otpada. Preduzeća su potpuno disciplinovana po ovom pitanju, delimično i zbog zakonske obaveze da predaju elektronski otpad operateru, jer elektronski otpad nije komunalni već opasan otpad. Problem sa sakupljanjem izražen je kod EE otpada koji generišu domaćinstva.

- Građani su naši najveći saveznici u toj borbi, Udruženje reciklera svakodnevno dobija veliki broj upita o načinu na koji se ova vrsta otpada može predati. Najveći izazovi tiču se nedostatka većeg broja kanala sakupljanja ove vrste otpada, što ograničava obim sakupljanja i poskupljuje čitav proces zbrinjavanja - navodi naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, potrebna je hitna izmena regulative kako bi se omogućilo da građani mogu predati stari uređaj tamo gde kupuju novi, što bi olakšalo ceo proces.

- Ovo ne zahteva angažovanje državnih resursa, a može dati rezultat u kraćem roku. U mnogim evropskim državama trgovci su obavezni da preuzimaju stari uređaj po principu "1 za 1" – kada kupite novi, trgovac mora da preuzme stari uređaj. U tim sistemima su propisani jasni uslovi i trgovci su izuzeti iz obaveze vođenja propisanih evidencija i ishodovanja dozvola za skladištenje otpada - kaže Vučenović.

Ljudi retko razmišljaju koliko je elektronski otpad opasan za životnu sredinu i zdravlje

Cilj reciklaže je dobijanje reciklata visokog stepena čistoće, koji se potom može koristiti kao sirovina, objašnjava generalni sekretar Udruženja reciklera Srbije. U zavisnosti od vrste otpada, u procesu reciklaže se dobijaju različiti materijali, kao što su plastika, aluminijum, bakar, gvožđe, staklo, tekstil, različiti izolacioni i drugi materijali, koji se potom koriste u proizvodnji novih proizvoda.

- Električni i elektronski uređaji su veoma kompleksni, ljudi često i ne razmišljaju koliko mogu biti rizični po životnu sredinu uređaji koji nas okružuju, oni sadrže veliki broj hemijskih supstanci i jedinjenja, od njih su mnoga štetna po životnu sredinu i zdravlje ljudi.

Problem nastaje kada se ovi uređaji nekontrolisano odlažu ili rastavljaju nestručno, sa ciljem da se izvade vredni materijali dok se opasne materije nekontrolisano odlažu, kontaminirajući lokacije gde se uređaji rastavljaju i deponije.

Posebni tokovi otpada su posebno regulisani, oni ne predstavljaju komunalni otpad i ne mogu se odlagati na deponije, već isključivo tretirati u skladu sa zakonom, kako živa, olovo, kadmijum, barijum i drugi elementi ne bi završili u zemlji, vodi ili vazduhu - ističe on.

Pojašnjava da na primer kod tretmana otpadnih frižidera, potrebno je izdvojiti freon, za šta je neophodna savremena oprema, koja omogućava bezbedno prevođenje iz gasovitog u tečnog stanje, potom se skladišti u specijalnim sudovima, koji obezbeđuju i bezbedan transport do pogona gde se vrši tretman.

Domaći operateri u evropskom vrhu u pogledu tehnološkog nivoa, regulativa treba da se menja

Kada je reč o zakonodavnom okviru, Vučenović napominje da trenutni Zakon o upravljanju otpadom, kao i podzakonski akti doneti 2009. godine, nisu u potpunosti usklađeni sa zakonodavstvom EU.

- Potrebna nam je pažnja države, pre svega u revnosnoj isplati nadoknada za tretman opasnog otpada i podrška u finom podešavanju regulative usled promene tehnoloških procesa. Zakon o upravljanju otpadom i podzakonski akt koji se odnosi na elektronski i električni otpad doneti su 2009. godine. Međutim, ovim propisima nije izvršena puna transpozicija direktiva EU koje regulišu upravljanje otpadnom električnom i elektronskom opremom u zakonodavstvo Srbije - kaže on.

U međuvremenu, pravni okvir na nivou EU je, dodaje, dodatno unapređen, kako kroz opšta akta, tako i kroz prateće standarde za sakupljanje i tretman EE otpada.

- U tom smislu, zalažemo se za hitno donošenje novog pravnog okvira, kako bi se obezbedilo da svi akteri na našem tržištu posluju u skladu sa najvišim evropskim standardima - ističe.

Vučenović, navodi i da reciklaža u Srbiji već ima određene kapacitete, ali da postoje značajni problemi, posebno kada je reč o sakupljanju elektronskog otpada. On napominje da iako su preduzeća obavezna da predaju elektronski otpad operaterima, još uvek postoje nedostaci u infrastrukturi za prikupljanje ove vrste otpada, što usložnjava proces reciklaže.

- Kada je u pitanju tretman, Srbija raspolaže operaterima koji su u evropskom vrhu u pogledu tehnološkog nivoa i imaju kapacitete da prerade i veće količine otpada od električne i elektronske opreme od onoga što se trenutno sakuplja. Kada govorimo o nedostatku infrastukture, mislimo pre svega na nedostatke u infrastrukturi za sakupljanje.

Država je donela Program upravaljanja otpadom do 2031. godine, koji sadrži veoma ambiciozne planove u ovoj oblasti, od kojih se većina tiče jedinica lokalne samouprave i svi očekujemo da vidimo rezultate u tom pogledu - zaključuje naš sagovornik.

Izvor: eKapija