Robotika u službi čoveka

Ovogodišnji nastup sredinom februara na slovenačkom sajmu Ifam i Intronika, doneo je mnogo toga dobrog našem časopisu, ali možda jedna od najinteresantnijih stvari u Ljubljani je bila ta da je organizator postavio naš štand odmah pored štanda zagrebačkog Fakulteta za elektrotehniku i računarstvo, gde je tim mladih i nasmejanih ljudi prestavio samo neke od svojih projekata i robota.

Rodila se ideja da malo porazgovaramo sa njima na razne teme koje su nas interesovale, pa smo tako zamolili docenta Matka Orsaga da nam odgovori na nekoliko pitanja vezanih za njihov rad, kao i o stanju industrije u susednoj Hrvatskoj.

Časopis Industrija: Doktorirali ste na zagrebačkom Fakultetu elektrotehnike i računarstva, gde trenutno radite kao docent. Preko interneta saznajemo da su oblasti Vašeg interesovanja robotski manipulatori i bespilotne letelice. Koji su najbolji projekti koje ste uradili sa Vašim studentima?

Matko Orsag: Izdvojio bih više projekata. Primer prvi može biti projekat koji je finansirao "Air Force Office of Scientific Research (AFOSR)" u Londonu koji je nazvan "Human-in-the-loop Control of Multi-agent Aerial Systems Under Intermittent Communication" gde smo radili upravljački interfejs letelica koje imaju sposobnost manipulacije.

To je bila i tema mog doktorata, jer sam doktorirao na temu bespilotnih letelica sa sposobošću manipulacije, gde je bila ideja da vidimo kako bi bilo pilotima čije bi letelice ulazile u prostor iz koga bi iznosile ugrožene ili tome slično, kako bi oni mogli najintuitivnije upravljati.

Danas je veliki problem sa letelicama što vi morate imati dva operatera na jednu letelicu plus servisera koji će menjati baterije, pripremati letelicu za let, i tome slično... U vojnim, ali i mnogim drugim primenama, se to želi redukovati - jedna osoba - jedna letelica.

Mi smo u ovom projektu ciljali da napravimo da jedna osoba upravlja formacijom letelica. Neke letelice imaju sposobnost snimanja terena, druge imaju sposobnost hvatanja, te je ideja kako najintuitivnije čoveku preneti sve informacije.

Takođe je bila ideja da se čoveku izmeri krvni pritisak i srčani puls, kako bi se u svakom trenutku znalo da li je osoba pod stresom, i tada bi sistem preuzeo kontrolu, te čovek onda ne bi više imao pristup letelici dok se jednostavno ne umiri.

Prosto rečeno, čovek bi upravljao letelicom u delikatnim poslovima, do trenutka (ako dođe do njega), kada sistem letelice prepoznaje stres kod čoveka i kada preuzima obavljanje započete radnje, ili stoji na mestu dok se osoba ne umiri. 

Drugi projekat je „Unmanned system for maritime security and environmental monitoring - MORUS“ finansiran "Science for Peace and Security Programme" programom u kome slažemo heterogeni robotski sistem koji čine jedan podvodni robot i letelica.

To rade zajedno dve laboratorije na Fakultetu elektrotehnike i računarstva u Zagrebu, LABUST i LARICS. LABUST je zadužen za podvodno vozilo, dok smo mi iz LARICS-a zaduženi za letelicu. Ideja je napraviti dron koji može sat vremena biti u vazduhu, i koji može da podigne do 100 kg tereta.

Zamišljeno je da se podmornica autonomno pošalje u istraživanje pod vodom. To bi bilo veoma korisno u slučajevima nekakvih havarija, kada potone brod a ulje počne da curi u more, podmornica bi bila poslata da se ustanovi da li je prirodna sredina ugrožena - tako što bi letelica uzela podmornicu i odnela je na mesto havarije.

Kada podmornica obavi zadatak i ispliva, letelica bi se vratila po nju i vratila bi je nazad. Tu opet postoji dosta tehničkih problema u vezi sa konstrukcijom letelice, upravljanjem robotima ali i sistemom, kao i komunikacije između ta dva robota. Svakako to je veoma složen projekat, ali naravno i izazov za sve nas.

Časopis Industrija: Na sajmu Ifam i Intronika u Ljubljani gde i pravimo ovaj intervju, na Vašem štandu vidimo puno interesantnih eksponata, između kojih je i jedan humanoid. Da li su sve to radovi Vaših studenata, i koja je njihova namena?

Matko Orsag: Uopšteno na fakultetu i u našem zavodu gde su tri robotičke laboratorije LARICS, LAMOR i LABUST, imamo na neki način sistem u kome se međusobno dopunjujemo u stvarima koje radimo: konstrukcija, upravljanje i lokalizacija robota odnosno planiranje misija. Primeri su baš letelica o kojoj smo pričali, takođe aPAD od LABUSTa, takođe tu je robot koji vidite aMussel, koji ispituje kvalitet vode u Venecijanskoj laguni. To je projekat subCULTron gde je ideja da stotinak ovakvih robota pustimo u lagunu. Oni se spuste u dubinu gde sedam dana prikupljaju podatke o stanju mora, isplivaju kada ih aPAD puni i prima informacije od njih.

Time dobijamo sliku o strujanju vode u laguni, kvaltetu vode i mnogo toga još. Neke robote koristimo gotove kao što je ovaj humanoid koji se zove Pepper. Nekada nema smisla razvijati robote od početka. Ideja je bila da ovakve robote koristimo kako bi kod dece dijagnostikovali autizam.

Primećeno je čim smo nabavili ove robote da su se deca odmah zainteresovala za njih. U projektu ADORE, koji vodi profesor Kovačić prilikom interakcije sa detetom i snimanja njegovih reakcija, robot reprodukuje protokol koji inače rade psiholozi prilikom dijagnoze autizma.

To je svakako zahtevan proces i ne možemo reći da ćemo sa jednim projektom rešiti takav problem, ali nam je želja da ispitamo mogućnost da se robot koristi da pomogne psiholozima. 

Časopis Industrija: Kakva je trenutna situacija u Hrvatskoj što se tiče automatizacije i robotike, i da li se dovoljan broj novih studenata prijavljuje na ove smerove?

Matko Orsag: Mi primećujemo, barem što se robotike i automatike tiče, konstantan rast interesa studenata. Dobra stvar na našem smeru je, osim u ono vreme krize kada je pao taj interes, da se po završetku studija posao nađe praktično odmah.

Ta teorija je i danas istinita, jer postoji prostor za zapošljavanje, čak studenti mogu da biraju šta će da rade i dobra stvar na fakultetu je što smo u poslednjih tri do pet godina počeli da praktikujemo letnju praksu koja je baš podržana od strane fakulteta, koja okuplja firme i na neki način povezuje kompanije i studente, tako da praktično naši studenti već na četvrtoj godini znaju gde će raditi, što je jako dobro.

To recimo nije bilo u moje vreme, ali sada se baš primećuje taj trend kada studenti mnogo ranije znaju gde ih čeka prvo radno mesto. Industrija se u poslednjih nekoliko godina pokrenula, za razliku od godina stagnacije i krize. Sada imam osećaj da dolaze mladi ljudi sa različitim idejama. Ti mladi ljudi praktično stvaraju nove Start-up projekte i pokreću robotiku, ali i obezbeđuju primenu tih projekata u industriji. Industrija polako, čak i uhodane stare kompanije koje su opstale kroz ovaj tužan period iza nas, dolazi na stabilne noge, i stiče se utisak da se otvara ka novim tehnologijama, što je isto veoma dobro. 

Časopis Industrija: Kakav je odnos privrede i fakulteta? Da li postoji pomoć kompanija u donaciji opreme i da li se sprovodi dualno obrazovanje?

Matko Orsag: To je dosta dobro pitanje. Konkretno, u mojoj laboratoriji LARICS imamo ustaljenu dugogodišnju saradnju sa industrijom. Počelo je praktično od strane industrije - preko Italije, a onda je kako je i Hrvatska industrija rasla, porasao interes i u našoj državi za saradnju.

Standardna nam je saradnja sa kompanijom Hrid koja se bavi proizvodnjom robota za inspekciju nuklearnih elektrana. Mi sa njima uspešno sarađujemo na zadacima upravljanja robotom, planiranju trajektorija i sprovođenju tih ispitivanja, ali i konstrukcijom nekakvih "ludih" robotičkih rešenja, koja bi se upotrebljavala na nedostupnim lokacijama.

To su sve stvari na kojima dosta intenzivno radimo. Bilo je situacija na primeru kompanije Inteco sa kojom smo imali dugogodišnju saradnju u generisanju prototipa robota, koji je skidao površinski sloj betona hidro-dinamičkom obradom. Sličan projekat smo imali u termoelektrani Plomin gde smo čistili dovodni kanal morske vode za hlađenje termoelektrane, jer se prlja sa različitim školjkama i treba da se čisti redovno.

Tu smo radili na robotu koji je bio sposoban da autonomno obavi te zadatke.

To je veoma zahtevan projekat, jer imate dva kilometra kanala gde treba navoditi robota od osam tona sa pet metara širine, unutar par centimetara. Naravno, mi bismo uvek hteli da ovakvih poslova i projekata ima više, ali vidi se da potreba industrije lagano raste za onim čime se mi bavimo na fakultetu. 

Časopis Industrija: Kao jedan mlad stručnjak iz ove oblasti, kako vidite budućnost robotike na ovim prostorima?

Matko Orsag: Na neki način mislim da će nas spoljašni svet prisiliti da prigrlimo robotiku puno pre nego što bismo mi sami to možda uradili. Moraćemo se vrlo brzo prilagoditi. Kod nas je dosta ustaljeno mišljenje da roboti kradu radna mesta ljudima, dok istraživanja u zapadnom svetu govore drugačije - baš imamo primer danskog istraživanja gde je analiziran uticaj robotike na zapošljavanje ljudi a gde se došlo do potpuno drugog zaključka, da praktično roboti otvaraju više novih radnih mesta nego što ih zatvaraju.

Pogotovo ako gledamo kvalitet posla koji oni preuzimaju na sebe, to je najčešće nešto što ne želimo da čovek radi. To je takozvani 3D Robotics - dull, dangerous and dirty, a to su poslovi koje stvarno ne želimo za sebe. Mislim da će nas to razmišljanje prisiliti da ove promene primenimo i u našem društvu i na neki način će nas osvojiti, kao što su to već veoma brzo učinili mobilni telefoni bez kojih danas ne funkcionišemo.

Očekujem da će se to dogoditi puno pre nego što mislimo. Gledajući kroz stanje u Hrvatskoj, mislim da baš mladim ljudima treba dati slobodne ruke da razvijaju nove ideje, jer su kod nas baš mladi pokretači tog novog talasa industrije. 

Časopis Industrija: Da li u Hrvatskoj postoji problem "odliva mozgova"? Da li je regionalni trend odlaska mladih obrazovanih ljudi prisutan i kod vas?

Matko Orsag: Da, da - to je veliki problem i pokazatelji u Hrvatskoj u poslednjih nekoliko godina su veoma loši, po pitanju odliva, pa ne samo mozgova, već uopšteno mladih ljudi. Ne bih čak rekao ni da postoji veliki trend odlazaka visoko obrazovanih ljudi, mislim da je taj fenomen ujednačen nezavisno od visine obrazovanja. Gledajući kroz prizmu sporta na primer, ako neko želi da igra za Real Madrid, ne možete ga vi držati u Dinamu ili Partizanu, to je skroz normalna i zdrava ambicija, tako da sa te strane, ne vidim nekakve velike poremećaje.

Trebamo da radimo na tome, da mladi ljudi koji rade u našoj regiji, treba da budu konkurentni sa ostalima u svetu. 

Na neki način, primećujem da se odliv zaustavlja u poslednjih godinu ili dve u Hrvatskoj, evo jedan primer, na našem zavodu u poslednjih šest meseci četvoro ljudi se zaposlilo u jednoj mladoj firmi koja se bavi robotikom i koja ima velike ambicije. Iskreno, to je za nas na neki način bio jedan šok, pozitivan naravno.

Sa jedne strane "gubite" ljude koji bi mogli pomoći fakultetu, ali sa druge strane vidite da se nešto pozitivno dešava u vašoj zemlji.