RECIKLAŽA I RAZVOJ INDUSTRIJE POSEBNIH TOKOVA OTPADA

Reciklaža je najmlađa industrijska grana u Srbiji i jedina koja u vreme svetske ekonomske krize, prema zvaničnim podacima, beleži rast. O tome najbolje govori podatak da je u protekle tri godine u ovoj industriji zaposleno više od 10.000 ljudi. U Srbiji danas postoji 2.200 firmi koje se bave sakupljanjem i reciklažom otpada, što je u odnosu na 2009. kada ih je bilo 200,ogroman napredak.

Pored stručnjaka, inženjera i ekologa, reciklažna industrija upošljava i  sakupljače sekundarnih sirovina širom zemlje.

Najavljene izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom, čije je usvajanje planirano do kraja tekuće godine, dovešće do otklanjanja pojedinih nedostataka zakonskog akta usvojenog pre trinaest godina i stvoriti preduslove za dalji razvoj industrije posebnih tokova otpada. Ove najavljene izmene i dopune zakona su nam bile jedan od razloga da razgovaramo sa gospodinom Markom Vučenovićem, generalnim sekretarom Udruženja reciklera Srbije.

Časopis Industrija: Da li nam možete nešto reći o Vašem Udruženju reciklera Srbije?

Marko Vučenović: Udruženje reciklera Srbije okuplja najznačajnije privredne subjekte koji se bave upravljanjem otpadom, to su pre svega operateri posebnih tokova otpada.

Specifičnost Udruženja ogleda se u tome što su među formulisanim ciljevima u prvom planu oni od opšteg interesa u ovoj oblasti , a to je pre svega prevencija nastanka otpada, ali i edukacija građana i privrede i uspostavljanje i unapređenje standarda u tretmanu pojedinih vrsta otpada.

Časopis Industrija: Gde se Srbija u odnosu na zemlje regiona i Evrope trenutno nalazi kada je u pitanju reciklaža, a gde kada se govori o razvoju industrije posebnih tokova otpada?

Marko Vučenović: Kada posmatramo kompletan sistem upravljanja otpadom, odnosno njegov željeni oblik, Srbija je zarobljena negde na početku ovog veka. Kao zemlja koja je dobrim delom propustila poslednju deceniju prethodnog, koja je predstavljala prekretnicu u pogledu odnosa prema životnoj sredini uopšte, postavila je određene ciljeve kada su okolnosti dozvolile da makar na pojavnom nivou, država počne na sistemski način da se bavi ovom problematikom.

Očigledno je da je iz različitih razloga, od nedostatka resursa do nedostatka volje, vidljiv rezultat izostao, a mi se i dalje konceptualno krećemo u istom okviru i susrećemo sa istim problemima kao i pre dvadeset godina.

Kada govorimo o komunalnom otpadu, u najkraćem, u najvećem delu zemlje nije izgrađena infrastruktura za upravljanje otpadom i to je onaj segment gde država i sada ulaže najveće napore. To je za pohvalu, ali i zato kažem da ostaje zarobljena u istom  konceptu, gotovo svi napori su uloženi tu.

Pitanja prevencije, ponovne upotrebe i reciklaže, kao prva tri nivoa u hijerarhiji upravljanja otpadom ostaju dobrim delom po strani, a kao rešenje u novije vreme se otvara ponovno iskorišćenje, odnosno iskorišćenje otpada u energetske svrhe, kao sledeći, samim tim niži nivo u toj hijerarhiji, koji je tek jedno mesto iznad odlaganja, odnosno deponovanja otpada.

Ključni problem predstavlja neizgrađen sistem za sakupljanje različitih vrsta otpada. Sakupljanje predstavlja osnovnu operaciju u procesu zbrinjavanja otpada, pa i kroz reciklažu.

Ukoliko taj sistem nije postavljen racionalno, ukoliko on nije efikasan i ekonomičan, onda ni kompletan sistem zbrinjavanja ne može biti do kraja efektivan.

Kada govorimo o posebnim tokovima otpada, sakupljanje ovih vrsta otpada od privrednih subjekata jasno je regulisano, kako u smislu njihovih obaveza, tako u pogledu mogućnosti i prava sakupljača i operatera, ali imamo prilično problematičnu situaciju sa opasnim otpadima iz domaćinstava i u pogledu regulative i u pogledu nedostatka infrastrukture.

Lokalne samouprave nemaju razvijen sistem sakupljanja posebnih tokova otpada, najčešće to rade sporadično i to na način da organizuju jednom ili nekoliko puta godišnje akciju prikupljanja tzv. kabastog otpada, zakonom nedefinisane kategorije, pri čemu dolazi do brojnih nezakonitosti , koje za rezultat imaju upravo suprotno od propisanog i željenog – otpad ne završava kod ovlašćenih operatera, već u nelegalnim tokovima, pri čemu upravo komponente koje ga čine opasnim završavaju nekontrolisano odložene u životnoj sredini.

Bilo bi izuzetno značajno da lokalne samouprave uspostave centre za sakupljanje otpada, na šta su i zakonski obavezane.

Sa druge strane, u pojedinim segmentima su načinjeni iskoraci, posebno u delu koji se odnosi na tretman pojedinih vrsta posebnih tokova otpada.

To su pre svega otpadne gume, električni i elektronski otpad i otpadni akumulatori. Srbija ima operatere za ponos u ovim oblastima, koji poseduju najsavremeniju opremu u ovom delu Evrope i kapacitete koji premašuju količine koje se kod nas sakupljaju.

Industrija posebnih tokova otpada zbrinula je od 2010. godine do danas više od 1,1 milijardu kilograma otpada. Zbrinuto je više od 480.000 tona recikliranih otpadnih guma, 350.000  tona električnog i elektronskog otpada, oko 230.000 tona akumulatora, 55.000 tona otpadnih ulja i oko 20.000 tona otpadnih vozila.

Primena načela zagađivač plaća dovedena je u jednom periodu u pitanje, usled neredovnog i nedovoljnog finansiranja zbrinjavanja posebnih tokova otpada.

Posle dugog perioda nestabilnosti, država je prethodne godine počela da vrši redovnu, a u 2022. godini i isplatu podsticaja na kvartalnom nivou.

Rezultati industrije posebnih tokova otpada u prva tri kvartala, kada je zbrinuto preko 97 hiljada tona posebnih tokova otpada, oslikavaju kako stabilno finansiranje i predvidivo poslovanje dovode do pozitivnih rezultata. Najznačajnije je da država na ovaj način obezbeđuje zbrinjavanje otpada u skladu sa zakonom i evropskim standardima, čime se sprečava nekontrolisano ispuštanje toksičnih materija u životnu sredinu.

To predstavlja najbolji način brige za javno zdravlje naših građana i životnu sredinu uopšte.

Časopis Industrija: Vlada Republike Srbije usvojila je Program upravljanja otpadom za period 2022-2031. sa ciljem usklađivanja sa EU programima i regulativama. Pored toga, bitno je naglasiti da ovde važi i princip "Plati koliko baciš” prema
kome domaćinstva i pravna lica stiču mogućnost da utiču na iznos novca koji plaćaju za usluge odvoza komunalnog otpada. Ako odvajaju otpad na mestu nastanka, kompostiraju ga, tada mogu da zahtevaju manji obim naknada za otpad. Kada mislite da je moguće da ovakav način odlaganja smeća, recikliranja i naplate postane svakodnevnica i koliko prvo treba uložiti u infrastrukturu ovakvog projekta?

Marko Vučenović: Prvo, treba istaći da je najveća odgovornost za uspostavljanje sistema upravljanja komunalnim otpadom i ostalim vrstama otpada iz domaćinstava na lokalnim samoupravama, kako u pogledu izgradnje infrastrukture i kapaciteta za sakupljanje, uključujući i izgradnju centara za sakupljanje otpada, tako i u pogledu obaveze udruživanja i uspostavljanja sistema na regionalnom nivou.

Kroz čitav proces prethodnih decenija, koga smo se delom dotakli, došli smo do raznolikih rešenja u pojedinim lokalnim samoupravama i regionima gde su uspostavljeni makar delovi sistema. Od poveravanja posla privatnim operaterima, do različitih pristupa u formiranju regiona, kroz različite modele (ne)učešća članica regiona u vlasništvu regionalnih deponija.

Pri tome je u pojedinim slučajevima predviđeno srazmerno učešće u vlasništvu i odgovornosti svih članica regiona, dok je u pojedinim slučajevima deo lokalnih samouprava ostao bez prava, već samo odlažu sakupljen komunalni otpad na regionalnu deponiju pod komercijalnim uslovima.

To je značajno odstupanje od koncepta i predstavlja izraz haotične situacije koja vlada od početka ovog procesa, usled čega su brojne lokalne samouprave više puta, zvanično i nezvanično, istupale iz matičnih regiona i pridruživale se drugima.

U svemu tome, uspostavljani su i različiti odnosi, odnosno prava i obaveze ugovornih strana, pri čemu su u pojedinim slučajevima ugovarani fiksni iznosi naknade za deponovanje ili čak minimalne količine sa predviđenim tzv. penalima, odnosno plaćanjem dodatnog iznosa ukoliko članica regiona dopremi količine manje od definisanih količina.

To je potpuno u suprotnosti sa zakonom utvrđenim načelima i destimuliše lokalne samouprave da rade na prevenciji nastanka otpada i merama koje bi kroz poštovanje hijerarhije upravljanja otpadom dovele do smanjenja količina deponovanog otpada, kao i uvođenju bilo kog od principa, pa i plaćanja po količini generisanog otpada.

Iako sporno sa stanovišta važećih propisa, ovakvi pristupi nisu sankcionisani na vreme i pitanje da li će se i kada ući u rešavanje problema koji iz njih proizilaze, a s obzirom na utvrđene vlasničke odnose i dugotrajne procedure, kao i pitanje volje da se uspostavljeni odnosi redefinišu.

Treba istaći i da pokušaji primene ovog principa u drugim zemljama nisu prošli bez problema, usled težnje da se izbegne plaćanje uvećanih obaveza. Programom upravljanja otpadom do 2031. godine jeste predviđeno uvođenje ovog principa i kada je u pitanju komunalni otpad iz domaćinstava, ali mislim da je, s obzirom na trenutni nivo razvoja sistema u većini regiona i neophodna ulaganja, to u većini regiona nerealno.

U iznalaženju adekvatnih rešenja treba voditi računa i o kontekstu, kulturološkim aspektima, kapacitetima, početnom stanju i raspoloživim resursima. Bojim se da prilikom pisanja ovog dokumenta nisu uzeti u obzir rezultati realizacije prethodnog
strateškog dokumenta u ovoj oblasti, što, iskreno, nije čudno, s obzirom da u periodu njegovog važenja resorno ministarstvo nije sačinilo nijedan godišnji izveštaj o realizaciji i uputilo ga Vladi, u skladu sa zakonom propisanom obavezom.

Treba napomenuti da Zakon o upravljanju otpadom već obavezuje na odvajanje opasnog otpada, što se često zaboravlja ili želi zaboraviti, zbog toga su pojedini posebni tokovi otpada, poput električnog i elektronskog, posebno značajni.

Zakon zabranjuje mešanje opasnog otpada sa komunalnim, a ako se to desi, nalaže razdvajanje ako je to ekonomski isplativo, ako ne, sav taj zamešani otpad se smatra opasnim.

Naravno, u svim sistemima dolazi do propusta, ali kod nas nije reč o propustima, već o pravilu, u komunalnom otpadu se može naći sve, uključujući i električni i elektronski otpad i baterije, dakle opasan otpad, a iz razloga nedovoljno izgrađene infrastrukture za sakupljanje i nebrige lokalnih vlasti na prvom mestu.

Zbog toga se mora raditi po prioritetima.

Uspostavljanje infrastrukture za sakupljanje posebnih tokova, posebno opasnog otpada iz domaćinstava, uz propisivanje jasnih pravila za sakupljanje ovih vrsta otpada od strane sakupljača i stroga kaznena politika za one koji taj posao obavljaju nelegalno trebalo bi da predstavlja prvi zadatak za sve nivoe vlasti u okvirima njihovih nadležnosti, od lokalnog do republičkog.

To treba da bude praćeno stvaranjem okvira za izgradnju kapaciteta za tretman svih vrsta opasnog otpada u Republici Srbiji, sa krajnjim ciljem dostizanja samodovoljnosti u ovoj oblasti.

Jedino to će predstavljati garant za očuvanje životne sredine i javnog zdravlja, ali i bezbednosti i ekonomskog razvoja naše države.