Reciklaža i problemi elektronskog otpada

„Ispuniti potrebe sadašnjosti bez sputavanja budućih generacija u ispunjavanju svojih potreba."
Harlem Brundtland (iz izveštaja Evropskoj uniji o povratnoj logistici)

Povratna logistika je opšti pojam. U najširem smislu, povratna logistika se odnosi na sve operacije vezane za ponovnu upotrebu proizvoda i materijala.

Povratna logistika

Problem današnjice, pored sve veće zagađenosti vazduha, vode i zemljišta, je i ogroman porast količine otpadnog materijala. Sa sve većim brojem stanovnika, porastom industrijske proizvodnje i potrošnje, stvara se sve veća količina otpada koji dovodi do sve veće zagađenosti životne sredine. Heterogeni sastav otpadnog materijala utiče na to da su načini prerade i ponovne upotrebe raznovrsniji i složeniji. Upravo ovim pitanjem - ponovne upotrebe proizvoda (gde se nešto od utrošenog može vratiti) bavi se povratna logistika.

Otpad i vrste otpada

Svaki proizvod na tržištu ima svoju vrednost i upotrebnu vrednost. Vrednost proizvoda je, ustvari, njegova cena na tržištu, a upotrebna vrednost robe ogleda se u njenoj mogućnosti da zadovolji neku ljudsku potrebu. Nakon toga, iskorišćena roba se baca i tako se započinje proces stvaranja otpada. Koliko je otpad štetan pokazuje i vreme potrebno za razgradnju pojedinih vrsta otpada:

Organski otpad - 3 do 12 meseci
Aluminijumske limenke - 10 do 100 godina
Plastične kese - 100 do 1 000 godina
Staklene boce – 4 000 godina
Stiropor - nikada!!!

Generalno, otpad možemo posmatrati kao:

Kontrolisani - koji obuhvata kućni, komercijalni, medicinski i industrijski otpad.
Nekontrolisani - u koji se ubraja poljoprivredni otpad i otpad iz rudarstva i kamenoloma.

Tradicionalno, proizvođači se nisu osećali odgovornim za svoje proi-zvode nakon njihove upotrebe. Danas, korisnici i vlasti očekuju od proizvođača da smanje otpad koji prave njihovi proizvodi. Zbog toga se sve više obraća pažnja na upravljanje otpadom.

U skladu sa politikom upravljanja otpadom Evropske unije, posebno se izdvajaju sledeći tokovi otpada:

Kućni, komercijalni i neopasni industrijski otpad
Otpad od ambalaže
Korišćeni akumulatori i baterije
Neupotrebljiva vozila
Stare gume
Otpadna ulja
PCB otpad - ulja iz trafostanica
Opasni otpad
Elektronska oprema
Mulj iz postrojenja za tretman otpadnih voda

Reciklaža

Pod reciklažom se podrazumeva ponovni tretman otpada radi korišćenja kao sirovine u proizvodnji istog ili različitog proizvoda. Ona uključuje sakupljanje, izdvajanje, preradu…
Reciklaža nije samo sredstvo očuvanja životne sredine, već i značajna grana i delatnost koja može bitno generisati trajne ekonomske koristi, jer čak 70% otpada ima upotrebnu vrednost, što znači da se može reciklirati. Razvijene zemlje recilažom ostvaruju promet od čak 160 miliona dolara godišnje, i pri tome zapošljavaju 1,5 milion ljudi širom planete.

Pored ovih, važno je pomenuti i sledeće pozitivne osobine reciklaže:

Dovodi do manjeg korišćenja sirovina, čime se štite neobnovljivi ili teško obnovljivi prirodni resursi od nekontrolisane potrošnje.
Smanjuje uticaj otpada na zagađenje.
Čini životnu sredinu čistijom.
Štedi prostor u prirodi koji bi bio uništen za deponije otpada.
Štedi novac.
Smanjuje količinu energije koja bi se potrošila pri proizvodnji novog proizvoda.
Kako su danas reciklirani proizvodi sve više prisutni, a isto tako i materijali koji su pogodni za reciklažu, javila se potreba za identifikacijom, odnosno obeležavanjem takvih proizvoda.

Šta se sve može reciklirati?

Limenke

Upotrebljene limenke za piće od aluminijuma i čelika mogu da se recikliraju u potpunosti, neograničeni broj puta, bez gubitka u kvalitetu limenke. Reciklirana limenka za piće vraća se na police prodavnica kao nova limenka za samo 60 dana. Reciklaža, kako aluminijumskih, tako i čeličnih limenki je višestruko korisna za zaštitu živnotne sredine. Reciklaža aluminijumskih limenki za piće, takođe, značajno smanjuje potrebu za osnovnom sirovinom, boksitom.

Čelik

Dva često korišćena prirodna resursa, ruda gvožđa i ugalj, se koriste za proizvodnju čelika. Čelik je najviše recikliran materijal za proizvodnju ambalaže u Evropi i svetu. Mešanjem strugotine i izvornog čelika može se redukovati potrošena energija za više od 50%. Recikliranje čeličnih limenki nije finansijski isplativo kao, na primer, recikliranje aluminijuma.

Aluminijum

Posle čelika, aluminijum je najkorišćeniji metal širom sveta i trenutno jedna trećina ovog materijala potiče iz reciklaže. Godine 1972. reciklirano je 24 hiljada tona upotrebljenih limenki za piće. Do 2005. količina je porasla na preko 879 hiljada tona - skoro 37 puta više.
Težina aluminijumskih limenki je smanjena za 65% u poslednjih 30 godina, što je dovelo do manje potrošnje goriva i smanjilo izduvne gasove usled transporta.

Drvo

Drvo je obnovljiva sirovina, a proizvodnja drvene ambalaže zahteva manje energije nego ostali materijali. Drvena ambalaža može se više puta koristiti, iako se njene osobine mogu vremenom pogoršati.

Staklo

Staklo se zasniva na sirovini koje u prirodnim izvorima ima u izobilju. Njegova proizvodnja ipak zahteva znatno ulaganje energije koja je i najbitniji faktor u proceni ekološke prihvatljivosti proizvodnje staklene amabalaže. Drugi nedostatak stakla je njegova težina koja povećava negativan uticaj na okolinu, a tu su još i transport i korišćenje. Sa gledišta ekonomičnosti recikliranja, trenutno postoji više otpadnog stakla nego što se može iskoristiti za ponovnu proizvodnju. Iz tog je razloga ono postalo sirovina u sektorima kao što je građevinska industrija.

Plastika

Prednosti koje nudi plastika kao ambalažni materijal su njena relativno mala težina i brojne mogućnosti oblikovanja. Plastični otpad, kao i ostali otpadi, sklon je zagađenju. Mnogi polimeri apsorbuju zagađivače pa je često vrlo teško ponovo uspostaviti njihovo prvobitno stanje. Stoga se obnovljeni plastični otpad izbegava koristiti u aplikacijama za prehrambene proizvode.

Otpadne gume

Prema direktivi Evropske unije, odlaganje celih automobilskih guma u prirodu od 2003. godine više nije dozvoljeno, a od 2006. godine nije dopušteno ni odlaganje izrezanih auto guma. Godine 1992. u 12 država Evropske unije, 65% upotrebljenih guma odlagalo se na deponije a samo 35% zbrinjavalo se na drugi način. Deset godina kasnije, u 2002. godini, situacija se potpuno izmenila. U tadašnjih 15 država EU, 65% upotrebljenih guma se zbrinjavalo protektiranjem (obnovom guma), reciklažom, upotrebom za energetske svrhe ili izvozom za ponovnu upotrebu, a manje od 35% je završavalo na deponijima.

Papir i karton

Glavne prednosti papira i kartona su te što su načinjeni od obnovljivih i dobro upravljanih izvora sirovina. Za industriju proi-zvodnje papira danas se mora poseći više drveća nego ikada pre. Proizvodi od papira i kartona su vrlo lagani i zato zahtevaju malo energije za transport. Pogodni su za recikliranje i ponovno korišćenje, a pri tome su i biorazgradivi.

Elektronski otpad

Elektronski otpad sastoji se od širokog i rastućeg spektra elektronskih aparata i opreme. Tu spadaju aparati iz domaćinstva kao što su frižideri, klima uređaji, mobilni telefoni, hi-fi uređaji, televizori, računari i slično.
Elektronski otpad je postao problem velikih razmera, zbog dve glavne karakteristike:
Elektronski otpad je opasan - sadrži preko hiljadu različitih supstanci, od kojih su mnoge otrovne i stvaraju ozbiljno zagađenje prilikom odlaganja.
Elektronski otpad se stvara u alarmantnim količinama - zbog brzog zastarevanja proizvoda.

Opasne supstance u elektronskom otpadu

Kada se govori o opasnosti koja "vreba" iz bačenog računara, misli se, pre svega, na toksičnost supstanci koje se nalaze u njemu.

Opasne supstance su:

Olovo - uzrokuje oštećenje centralnog i perifernog nervnog sistema, kardio-vaskularnog sistema, bubrega i reproduktivnih organa. Nalazi se u monitorima i matičnim pločama.

Kadmijum - uzrokuje nepovratne posledice na ljudsko telo, jer se taloži na bubrezima. Može se naći u raznim čipovima, a takođe je i stabilizator za plastiku.

Živa - može uzrokovati oštećenja raznih organa uključujući mozak i bubrege, kao i fetus. Najopasnije je zagađenje vode živom koja se lako taloži u živim organizmima kroz lanac ishrane, najčešće preko ribe. Procenjuje se da se 22% svetske potrošnje žive, koristi u elektronskoj opremi. Koristi se u termostatima, senzorima, relejima, mobilnim uređajima, baterijama i LCD ekranima.
Heksovalentni hrom - koristi se u zaštiti od korozije i kao ukras ili učvršćivač kućišta. Lako se apsorbuje u ćelijama i može uzrokovati oštećenja DNK.
Plastika uključujući PVC - u prosečnom računaru je ima oko 7 kg. Najviše korišćeni oblik plastike je PVC (poli-vinil-hlorid). Prilikom gorenja može stvarati ugljen-dioksid.
Bromirani inhibitori gorenja (BFR) - koriste se u plastičnim kućištima radi sprečavanja zapaljivosti.
Barijum - je mekani srebrno-beli metal koji se koristi u CRT monitorima da bi zaštitio korisnike od zračenja. Studije su pokazale da kratka izloženost barijumu uzrokuje oticanje mozga, slabljenje mišića, oštećenje srca, jetre i slezine.
Berilijum - je vrlo lagani metal, tvrd i nemagnetičan. Zbog ovih svojstava koristi se u matičnim pločama. Nedavno je klasifikovan kao kancerogen, jer uzrokuje rak pluća.
Toneri - Glavni sastojak crnog tonera je pigment. Udisanje je primarni način izlaganja što može dovesti do iritacije disajnih puteva. Klasifikovan je kao kancerogen.
Fosfor - se koristi kao premaz na CRT monitorima radi rezolucije slike. Otrovan je, pa nakon dolaska u dodir sa njim trebalo bi potražiti lekarsku pomoć.

Brz razvoj tehnologije doprineo je da potrošači retko kad odnose neispravne aparate na popravku, već ih jednostavno zamenjuju novim, jer je to jednostavnije i vrlo često jeftinije. Prosečni životni vek računara se smanjio sa šest godina na samo dve.

Još 1994. godine procenjeno je da je 20 miliona računara u svetu zastarelo, a ukupna količina elektronskog otpada procenjena je na 7 miliona tona. Ta brojka se 2004. godine popela na 100 miliona računara. Brojke su danas znatno veće i ubrzano rastu. Evropske studije pokazuju da količina elektronskog otpada raste 3-5 % godišnje, što je četiri puta brže nego otpad iz domaćinstava. Od ukupne količine svetskog otpada ovaj otpad čini 5%, a stopa rasta se svake godine povećava. Dovoljno govori i podatak da prosečan građanin Engleske u toku svog života odbaci čak 3 tone elektronskog otpada.

Trenutno, najveći deo elektronskog otpada završava na deponijama ili u spalionicama. Postoji inicijativa da se pređe sa spalionica na recikliranje, ali reciklaža često predstavlja nešto sasvim drugo - rastavljanje, drobljenje, paljenje, izvoz i slično. Problem spalionica je u tome što su one najveći izvor dioksida, a bakar, koji je vrlo čest u elektronskom otpadu, je katalizator u formaciji dioksida. Reciklaža je trenutno u razvoju i skupa je. 

Bogate industrijske zemlje koriste mogućnost izvoza elektronskog otpada u Azijske zemlje u razvoju. Većina opasnog otpada stvara se u industrijskim tržišnim ekonomijama. Izvoz tog otpada u manje razvijene zemlje je, kroz istoriju, bio jedan od načina na koji je razvijen svet izbegavao suočavanje sa skupim rešavanjem otpada kod kuće. Napori da se stane na put slobodnoj trgovini otrovnim otpadom urodili su delimično plodom - međunarodnim sporazumom Ujedinjenih Nacija o ograničenju trgovine toksičnim otpadom, znanim kao Bazelska konvencija. Delimično, jer su Sjedinjene Američke Države jedina razvijena država koja nije ratifikovala niti originalnu Bazelsku konvenciju, niti Bazelski amandman o zabrani izvoza.
Guiyu je grad u Kini koji je 1995. godine bio siromašna i ruralna zajednica, a danas predstavlja ogroman prerađivački centar elektronskog otpada. Prema saznanjima kineske štampe, ukupan broj zaposlenih u sektoru elektronskog otpada u Guiyu prelazi brojku od 100 hiljada. Mali privatni preduzetnici u ovoj zemlji, koristeći razne zakonske propuste, uvoze velike količine starih, neupotrebljivih računara. Kada stignu na svoje poslednje odredište, veliki broj siromašnih, a često i dece, odvaja pojedine delove, sortira ih i obrađuje. Ovaj posao je veoma opasan po zdravlje, zbog oslobađanja već pomenutih toksičnih materija, a ova deca to rade bez ikakve zaštite. U područjima gde se nalaze ove radionice, mnogi stanovnici imaju zdravstvene tegobe, iako nisu zaposleni u pomenutim računarskim reciklažnim centrima. Podatak da stanovnici tih predela moraju da dovoze vodu za piće sa izvorišta udaljenih najmanje trideset kilometara, govori dovoljno o zagađenosti podzemnih voda.

Indija trenutno proizvodi 150 tona elektronskog otpada godišnje i isto toliko ilegalno uvozi sa Zapada. U Nigerijsku luku Lagos svakog meseca pristiže 500 kontenera polovne elektronske opreme ili oko 400 hiljada kompjutera, budući da svaki kontener prosečno nosi oko 800 ovih uređaja. Čak 75% ove opreme je neupotrebljivo, nepopravljivo i ne može se prodati. Razvijene zemlje, koje su i najveći proizvođači ove vrste otpada, oslobađaju se ovog toksičnog otpada tako što ga poklanjaju u vidu donacija, ili ga prodaju zemljama u razvoju, što predstavlja način da se izbegnu troškovi kvalitetnog recikliranja. Tako su na račun sopstvene komfornosti, svesno ugrozile živote i zdravlje drugih ljudi.
Prvi sistem za recilažu elektronskog otpada primenjen je u Švajcarskoj, još 1991. godine. Započet je prikupljanjem odbačenih frižidera, da bi vremenom, tom sistemu bili dodavani i drugi električni uređaji. Danas se, pod pojmom elektronski otpad podrazumevaju kompjuteri, televizori, elektronika koja služi za zabavu i mobilni telefoni. Postupak reciklaže započinje trajnim i pouzdanim brisanjem podataka kako bi se, na najbolji mogući način, zaštitio interes korisnika. U pogonu za reciklažu se prvo obavlja pregled i rasklapanje računara na komponente. Rasklapanje je deo posla koji je najmanje automatizovan i nijedna mašina nije u tome dobra kao čovek. Naravno, ovaj proces nije štetan po zdravlje radnika. Zatim, ovako rasklopljeni delovi idu na trakasti transporter gde se vrši sortiranje. Sortiranjem se reciklabilne komponente odvajaju od nereciklabilnih.

Reciklabilne komponente, kao što su plastika, metal, kablovi i staklo, imaju upotrebnu vrednost i nemaju svojstva opasnog otpada. Drugim rečima, u reciklabilne komponente spadaju komponente koje imaju karakter sekundarnih sirovina i koje se mogu dalje prerađivati. Nakon sortiranja, veći deo dalje obrade obavlja se uz pomoć mašina koje sprečavaju širenje štetnih hemikalija koje mogu biti oslobođene u ovom procesu.
Metal, plastika i staklo razvrstavaju se na dalje podvrste tako što prolaze ispod infracrvene lampe. Različite vrste materijala reflektuju različite spektre svetlosti i na osnovu toga se prepoznaju, a metalni delovi se mogu izdvojiti i pomoću magneta.
Ovako razvrstani materijali se dalje melju u specijalnim mlinovima i tako pretvaraju u sekundarne sirovine koje su spremne za proizvodnju u različitim granama industrije. Ono što je važno naglasiti jeste da pogoni za reciklažu, prema strogim propisima moraju da filtriraju izduvne gasove i prečišćavaju otpadne vode i da na svaki način spreče ugrožavanje životne sredine.

Reciklaža elektronskog otpada u Srbiji

U Srbiji se 2004. godine reciklažom bavilo oko 60 firmi, i to uglavnom recikliranjem metalnog otpada, papira i PET ambalaže. Danas, u Srbiji postoji oko 280 firmi koje na različitim tehnološkim nivoima obrađuju sekundarne sirovine. Među ovim preduzećima nalaze se i tri fabrike za reciklažu električnog i elektronskog otpada. Iako je u svaku od ovih fabrika uloženo preko milion evra, to nije dovoljno da bi se u ovim fabrikama vršila kompletna reciklaža. Reciklaža nereciklabilnih materijala zahteva velika finansijska ulaganja, specijalnu infrastrukturu i sofisticiranu tehnologiju, čija vrednost dostiže nekoliko stotina miliona evra.

Ono što je zajedničko za sve tri fabrike, jeste da one vrše reciklažu reciklabilnih elemenata u uređajima kao što su plastika, metal i staklo. Reciklažom jednog računara od 30 kilograma, u proizvodnju se vraća 25 kilograma kvalitetnog materijala.
Nereciklabilne komponente, kao što su matične ploče, katodne cevi, procesori i hard diskovi, skladište u posebnim kontenerima i na kraju ih izvoze u inostranstvo, jer finalno recikiranje obavlja mali broj reciklažnih kompanija u svetu. Primera radi, ovakve komponente nemačke kompanije otkupljuju od reciklažnih centara po ceni od 0,2 evra po toni, dok reciklažni centri iz Srbije plaćaju prevoz do tih centara u inostranstvu. To dokazuje da elektronski otpad na svetskoj berzi ima određenu cenu. Najbolja prodajna cena sekundarnih sirovina se postiže samo ukoliko kompanije u Srbiji mogu garantovati njihov obiman i konstantan priliv na mesečnom nivou. Za poslovanje na berzi sekundarnih sirovina, minimalna ponuda se kreće oko 200 tona mesečno, što je za fabrike u Srbiji još uvek neostvarivo.

Sve dok se svest građana o značaju reciklaže i zaštiti životne sredine ne dovede na zavidan nivo, i dok ne budu doneti zakonski propisi o odlaganju otpada, reciklaža u Srbiji neće imati svetliju budućnost.
U Srbiji do sada nije bilo ozbiljnih istraživanja vezano za određivanje količine elektronskog otpada. Proces kompjuterizacije u Srbiji počeo pre više od 20 godina i uvezena je velika količina novih i polovnih kompjutera. Imajući u vidu tu činjenicu, kao i da se prosečni radni vek računara sve više smanjuje, realno je izvesti pretpostavku da je količina elektronskog tj. računarskog otpada na teritoriji Srbije velika.

Zbog sve većih količina i štetnosti po zdravlje, otpad se smatra jednim od najznačajnijih ekoloških problema savremenog sveta. Zagađenjem životne sredine i trošenjem prirodnih resursa, čovek narušava prirodnu ravnotežu i ne shvata da time šteti sam sebi, ili shvata ali ga nije briga za generacije koje dolaze. Zbog toga je bitno shvatiti problem otpada i načine njegovog tretiranja, tj. smanjenja, počev od samih proizvođača pa do krajnjih korisnika.