PRVIH 100 BROJEVA - KAKO SU ZIDANI STUBOVI INDUSTRIJE – SUDBINA ILI KO ZNA ŠTA LI JE?

Iz kancelarije na Banovom brdu, 10 godina unazad na tržište Srbije, regiona i Evrope stiže časopis Industrija koji, pored svih izazova i kriza, dolazi do svog stotog jubilarnog izdanja i koji će ubuduće pored broja izdanja imati napisan trocifren broj.

S obzirom na to da je u pitanju lep jubilej, ideja mi je da ovom prilikom napravim jednu retrospektivu, i u kratkim crtama pokušam da dočaram šta je sve Industrija prevazišla i kako je upravo stigla do ovog trenutka i pomenutog jubilarnog broja.

Dugačak put je iza nas. Toliko veliki da ga ni ja nisam prešao u celini, već sam negde blizu početka prišao ovoj ideji kao nečemu novome u mom poslovnom izazovu, i što mi se vrlo brzo dopalo.

Naime, celu ideju o časopisu Industrija još 2006. godine kompanija Bazis iz Beograda pretvara u realnost i početkom godine izlazi prvi broj ovog, sada već nadaleko poznatog, izdanja. Paralelno sa Industrijom, izdavački sektor kompanije izdaje i časopis Modul, koji je kao i Industrija redovno izlazio na dva meseca, ali i godišnjake, kao što su Industrijski informator, a kasnije i Građevinski informator, koji su bili u formi kataloga.

Na jesen 2008. godine i mene sudbina ili ko zna šta, dovodi u novo radno okruženje, gde počinjem da radim u sektoru marketinga upravo za sva navedena izdanja. Ali, časopis sa nazivom Industrija je postao tema mojih ćaskanja sa društvom i prijateljima i posle radnog vremena. Jednostavno takav koncept, sa takvim naslovom...

Ali, baš nekako u tom periodu u kompaniji Bazis, odlučuju da zbog ekonomske krize koja je bila na vratima, časopis Industrija, jednostavno ugase. Morao sam sve detaljno da ispričam mom prijatelju iz vojske Stevanu Jovičiću, koji je tada radio u izdavaštvu, i koji se mnogo bolje od mene razumeo u problematiku jedne izdavačke kuće.

Kao i svaka velika odluka i naša je doneta u kafani. Krajem 2008. godine, dok je još postojala čuvena Mlava na Vračaru, Stevan prvi put izgovara da bi trebalo sa ljudima iz Bazisa pričati o kupovini prava na časopis Industrija, i to se dešava nedugo zatim.

Već početkom 2009. godine časopis Industrija prelazi u novu kuću koja se zove Ind Media, i od broja 20. Industrija dobija novu energiju, baziranu na jakim temeljima i već donekle ostvarenoj reputaciji na tržištu.

Ali, nastaviti, u stvari bolje rečeno, održati kontinuitet izdavanja jednog ovako kompleksnog časopisa, bez previše iskustva, a u najjačem talasu ekonomske krize koji je pogodio svet 2008. i 2009. godine, svakako nije bio lak zadatak.

Samo smo znali – nazad se nije moglo.

Uglavnom, znali smo šta treba da radimo, ali kako to da sve i uradimo, e tu smo nailazili na zamke koji ovaj posao nosi sa sobom, i koje se i dan danas pojavljuju, ali sada je već iskustvo iza naših leđa.

Znali smo da časopis mora da bude što prisutniji u poslovnom svetu, pa smo veliku energiju uložili u sajamske izložbe, koje su nas rado prihvatile kao medijske partnere. I sve je to lepo, mi počinjemo da se pojavljujemo, stari čitaoci opet vide Industriju, novi dolaze do Industrije, sve se vraća u neki normalan tok, ali veliki problem ovog posla je – radna snaga.

Ne može neko ko ne oseća ovaj časopis kako treba da radi za njega, a u tom trenutku to sam bio samo ja, jer je Stevan imao obaveza u izdavačkoj kući gde je radio.

I opet, sudbina ili ko zna šta, 2010. godine na sajam građevinarstva u Beogradu dovodi, mogu sada slobodno reći i jedan od današnjih Stubova Industrije, Jasminu Jovanović Golubović, koja sa svojim iskustvom iz časopisa Građevinar dolazi u naš tim, i počinje i meni da pokazuje kako se neke stvari rade lakše, efikasnije, bolje...

I tako, sa prvim jakim pojačanjem krećemo dalje... Počinjemo da podižemo broj strana, samim tim, imamo prostora i za veće tiraže, naročito kod izdanja koja idu na sajmove građevinarstva i tehnike u Beogradu. Dogovaramo posete i nastupe na novim sajmovima tada za nas.

Dobijamo poziv za medijska partnerstva sajmovima u okruženju, kao jedinstveno izdanje na tržištu Balkana. Ubrzo časopis dolazi u ruke slovenačkih, hrvatskih, bosanskih, crnogorskih i makedonskih kompanija, i samim tim, shvatam – vreme je da opet pojačamo naš tim.

Treba nam neko sa iskustvom, sve je to lepo, ali kako naći nekoga sa iskustvom u štampanim medijima, u Srbiji, za vreme ekonomkse krize. Kako drugi, tako i mi. Najbolje da postavimo oglas na Infostud, pa da vidimo šta će da se desi. A onda počinje, pa mogu slobodno reći, defile kroz našu redakciju.

Od iskusnih radnica iz velikih novinskih kuća, do mladih snaga, punih potencijala, ali koji ili ne znaju da pošalju e-mail, ili odmah traže više stotina evra početne plate, ili mnogo toga čega iskreno ni ne želim da se setim. Uglavnom, svega smo se nagledali tih dana.

I kada smo već ostali bez nade, putem oglasa dolazi nam Aleksandra Jovanović, takođe jedan od Stubova Industrije. Sa iskustvom koje je donela iz časopisa Build, Aleksandra u našu redakciju donosi i za nas nov pristup poslu, za koji volim da kažem često da bi knjiga mogla da se napiše po njenom načinu rada - sa naslovom “Marketing u štampanim medijima“.

E, sada već znamo da smo na pravom putu. Ne dugo zatim, timu se priključuje i sadašnji dizajner Đorđe Rafailović, sa svojim dizajn studijom Raf Raf, koji i dan-danas Industriju oblikuje, i daje joj izgled kakav ima. Nikako ne bi bilo dobro da zaboravim i legendu Petrovaradina, a to je Jaroslav Pap, gospodin koji drži pravu porodičnu štampariju Maxima graf, u kojoj Industrija dobija svoj finalni izgled još od 2011. godine.

Uz mnogo spoljnih saradnika, novinara, naš tim raste, kao i broj strana same Industrije, sve to lepo ide svojim tokom, ali opet se primećuje da negde kao da kočimo.

Nešto kao da nas vuče pomalo nazad, kao kada stavite dinamu na prednji točak Pony bicikle da bi radilo svetlo. Ide ona napred, ali koči.

Nije trebalo mnogo da shvatimo šta je problem. Samo pogledaš oko sebe i vidiš šta svako uspešan ima. Dobar sajt, ili lepše bi bilo reći – web portal. Upravo 2009. godine već pri kupovini prava na časopis, kupujemo i domen www.industrija.rs, ali nikada nismo imali vremena da se tom sajtu i dobro posvetimo.

E, tu se opet pojavljuje inicijator cele priče pored moje malenkosti. Stevan posle duge analize, bira firmu NBG Creator da sa njima krene u razvijanje sajta, koji će odgovarati našim potrebama. I posle dosta posla, 2016. godine počinje sa radom web portal Industrija, koji prati štampano izdanje, ali nudi i neke formate koje sam časopis ne može da podrži, te tako kompletira servis srpske privrede koji mi zovemo Industrija.

Godina za godinom, izdanje za izdanjem, otvaraju se neka nova vrata, prepoznaju nova tržišta. Postajemo redovni na evropskim industrijskim sajmovima.

Pratimo trendove koje tamo vidimo, i sada smo već ponosni kada stranci uzimu naš časopis u ruke i vidno prijatno i sami iznenađeni pitaju: “Ovaj časopis je stvarno iz Srbije?“. Iskreno, i dalje mi nije jasno zašto jače privrede od naše nemaju više časopisa kao što je ovaj.

Pronalazio sam časopise u Evropi koji mogu da se svrstaju u istu korpu sa Industrijom, ali ne na tržištima gde sam očekivao, već u Bugarskoj, Poljskoj, Češkoj, Turskoj... kao da mi na istoku Evrope više dajemo na kvalitet izgleda.

I sve to nam daje opet prostora, da pojačamo naše redove i ubacimo bar još jedan sto u redakciju.

I tako, ponovo igrom sudbine, ili ko zna čega, u naš tim dolazi i Dušanka Pralica, za prijatelje Industrije – Duška, koja pored Jasmine, Aleksandre, Stevana i moje malenkosti čini kako mi to volimo da zovemo najnoviji stub Industrije, i koju možete čuti, ukoliko pozovete stari dobri fiksni telefon 011/305-8822, na koji bi ona trebalo da se javi sa “Ind Media, izvolite“ ili kakav joj već bude bio taj dan. Ali uglavnom je dobra.

Sve ovo što sam napisao, bilo bi, ono za šta bi Amerikanci rekli “duga priča – ukratko“. Mnogo toga još ima da se kaže, ali verujem da mnogi od vas koji sada čitate ovaj tekst ili nas sve poznajete, ili znate nekog od nas, a onda verujem i da možete da naslutite da ovaj mali brod koji se zove Ind Media, a čija je registracija Industrija plovi drugačijim načinom od ostalih.

Od početka, zajednička ideja nam je da budemo tim, i da nam posao bude zabava i uživanje.

A da je bilo suza – bilo je, nerviranja – itekako, ali smeha, pesme, roštilja, slatkog kupusa – e toga mnogo više od bilo čega.

I eto tako, ovaj kako ja volim da ga zovem – Vaš časopis izlazi po stoti put.

Ne volim od toga da pravim feštu, jer sve je to normalno, ali opet kada stanem u stranu i pogledam sve te brojeve iza nas – pa nije malo.

I sada se smejem dok ovo pišem, a to je valjda pravi dokaz da smo mi sudbinski vezani za ovaj časopis. Ili je sudbina, ili ko zna šta li je.

Živela Industrija!