Ponovo rade sajmovi – Poslovno čudo koje je nedostajalo industriji

O značaju sajmova nije potrebno pričati, njihovo ovogodišnje odlaganje širom sveta, zbog situacije izazvane virusom covid-19, dodatno je pokazalo njihov uticaj na međunarodnu privredu i industriju. Učešće na domaćim, regionalnim, međunarodnim sajmovima uvek je bila odlična mogućnost i prilika da se predstavite i povežete sa potencijalnim poslovnim partnerima, klijentima i da ponudite Vaše usluge ili proizvode. Sajmovi su mesta gde se susreću ponuda i potražnja, znanje i mogućnost, upoznaje konkurencija. Oni predstavljaju veliki ekonomski i privredni značaj, kako za privredu i kompanije, tako i za svaku zemlju i grad u kojima se održavaju.

Trenutna situacija je umnogome posao prebacila na online, od ponude i potražnje, do poslovnih sastanaka i funkcionisanja kompanija. Bez obzira na nove tehnologije, koje su olakšale i promenile posao, industriju i komunikaciju, nisu promenili potrebu za sajmovima. Direktni kontakt, prezentovanje proizvoda i zaključenje poslova sa donosiocima odluka, direktni razgovori o umrežavanju, ulaganju, investicijama. Ne morate putovati na 4 strane sveta da biste to uradili sa svim kompanijama sa kojima želite da popričate, vidite ili pokažete prezentaciju proizvoda, sve je na jednom mestu. Sve što Vam poslovno treba, od ideje, preko proizvoda do novina u proizvodnji, nalazi se na ovim poslovnim skupovima. 

Kako je sve počelo? Krajem 18. i početkom 19. veka Francuzi su počeli da organizuju industrijske izložbe. Ove izložbe su bile pod upravom nacionalne vlade, čiji je cilj bio pomoći francuskim proizvođačima u nadmetanju protiv Britanaca na međunarodnom tržištu. Britanci, uvereni da su njihovi proizvodi superiorni, nikada nisu oponašali ovu ideju. Umesto toga, mehanički instituti u Velikoj Britaniji počeli su da sponzorišu izložbe 1830-ih. Ovi instituti su stvoreni da donesu naučno obrazovanje zanatlijama i fabričkim radnicima, a na njihovim izložbama su bili izloženi alati i drugi mehanički uređaji koji su bili zasnovani na najnovijim naučnim pronalascima. 

Svetski sajam - zvanično poznat kao Univerzalna izložba - je međunarodna izložba koja je od svog osnivanja poslužila u brojne svrhe. Prvi sajam, velika izložba radova industrije svih kontinenata, održan je po nekim podacima 1851. godine u Hajd Parku u Londonu. Sajam uzvišenog imena funkcionisao je kao platforma za nacije da predstave svoje inovacije u nauci i tehnologiji. Moderna čuda kretala su se od prvog javnog toaleta do prethodnika savremene faks mašine, ali jedna kreacija koja je bukvalno zasenila sve ostalo je Kristalna palata - konstrukcija u obliku staklenika, napravljena od modularnog livenog gvožđa i stakla u kojoj je bila smeštena cela izložba .

Pored mnogih međunarodnih sajmova, beogradski sajam ima čime da se ponosi kada su nove tehnologije u industriji u pitanju, a to je sajam Tehnike. Iz međunarodnog sajma tehnike i tehničkih dostignuća su se decenijama razvijali gotovo svi drugi današnji veliki specijalizovani sajmovi, manifestacije i ideje - ove godine obeležava se izuzetan jubilej, a to je 60. izdanje ovog sajma. Da li će se ono održati ili će proslava sačekati, znaćemo verovatno po izlasku ovog broja. 

Iako se za "nulti" događaj sajma tehnike, i početak odbrojavanja koje je dovelo do broja 60, uzima 1957. godina, istorijski kontekst uvešće u igru činjenicu da je i taj događaj bio na svoj način "jubilaran", jer se istinski prvo izdanje ove izuzetne manifestacije, pokazaće se ekskluzivnih svetskih dimenzija, desilo 20 godina ranije - još predratne 1937. Bila je to tada prva sajamska manifestacija tek osnovanog beogradskog sajma, čiji je vrtoglav uspon prekinut apokaliptičnim ratnim događanjima koja su uskoro usledila.

Hroničari su zabeležili da je još 1935. godine, beogradska opština ustupila besplatno, na pedeset godina, na levoj obali Save, 36,33 hektara zemljišta za izgradnju sajma. Sredstvima zajma od opštinske štedionice, prilozima beogradskih banaka, zadužbina, preduzeća, beogradskih privrednih komora i dobrotvornim prilozima građana, u toku 1937. (tačnije, uglavnom u toku tromesečne građevinske sezone) izgrađeni su svi objekti, ukupno 26 paviljona, pa je prvi beogradski sajam svečano otvoren i održan od 11. do 23. septembra 1937. godine.

Na tom prvom sajmu, na zakupljenom prostoru od 21.148 kvm, smestila su se 883 izlagača (zbog nedostatka prostora, oko 200 izlagača je odbijeno), od kojih 99 iz 17 država sa tri kontinenta. Uspeh sajma je prevazišao sva očekivanja. Sajamske hale obišlo je oko 300.000 posetilaca iz zemlje i oko 10.000 iz inostranstva (pri čemu treba imati u vidu da je Beograd tih godina, zajedno sa Zemunom i Pančevom, sa kojima je činio Upravu grada Beograda, imao približno toliko stanovnika). Vrednost sklopljenih poslova procenjena je na tadašnjih 100 miliona dinara, a ukupan prihod prvog sajma bio je 3,14 miliona dinara. 

Iako je prvi beogradski sajam imao karakter opšte privredne sajamske manifestacije, njegovu izlagačku, programsku i privrednu suštinu činio je tehničko-tehnološki "sektor" - od građevinarstva, preko automobilske industrije i elektrike, do inovacija i tehničkih proizvoda potrebnih u svakodnevnom životu. Posle izuzetno uspešnog premijernog, veliki međunarodni sajmovi održavani su potom dva puta godišnje. Prolećni međunarodni sajam 1938. na zakupljenom prostoru od 22.176 kvm, imao je 383 izlagača, a na drugom velikom jesenjem sajmu, septembra 1938. na zakupljenom prostoru od 24.785 kvm, bilo je 910 izlagača, od kojih čak 671 iz inostranstva. 

Za ovu priliku, u ovom kontekstu i iz ovog vremena vredi, pored ostalog, izdvojiti i još dva istorijski nezaobilazna "detalja". Na prvom mestu je prvi međunarodni salon automobila, koji je već sledećeg marta 1938. organizovan na 10.000 kvm izložbenog prostora i na kome je 107 izlagača prikazalo 375 modela putničkih i teretnih automobila, autobusa, motocikala, bicikala, traktora, pa čak i jedan motorni bager. Ovaj sajam može se, uslovno rečeno, smatrati prvim specijalizovanim izdvajanjem iz zajedničkog tehničkog gnezda. Drugi, od dva pomenuta istorijska trenutka, pripada tadašnjem svetskom gigantu "Filipsu", koji je tokom jesenje sajamske priredbe 1938. a u sklopu nekoliko tadašnjih tehničko-tehnoloških čuda, emitovao prvi televizijski program u Jugoslaviji i na Balkanu. "Filips" je pored svog (vlastitog) paviljona postavio televizijsku emisionu stanicu, čije je programe publika mogla da prati na prijemnicima u "Filipsovom" i u paviljonu Spasićeve zadužbine. 

Sajamska delatnost je cvetala, širila se i ustoličavala kao svetski događaj sve dok je na tragičan način nije prekinuo Drugi svetski rat, koji je od sajmišta napravio koncentracioni logor, a potom ga i skoro potpuno razorio. Tokom posleratne obnove i izgradnje Beogradski sajam nije bio na listi prioriteta, pa to pitanje niko nije ni postavljao, a sporadične izložbe sajamskog profila počele su da se održavaju na drugim beogradskim lokacijama. U međuvremenu se odustalo od zamisli predviđene planom razvoja Beograda, da se novi sajamski prostor podigne na Novom Beogradu, nekoliko kilometara uzvodno od njegovog predratnog mesta.

Početak nove istorije Beogradskog sajma, koja će u svom hodu dovesti i do prvog posleratnog Sajma tehnike, odnosno prvog posleratnog sajma uopšte, označila je posebna komisija formirana 1952. sa zadatkom da ispita mogućnosti za obnovu rada Beogradskog sajma. Već sledeće godine, od tri moguće lokacije izbor je pao na prostor na kome se Beogradski sajam nalazi danas, doneta je odluka o obnavljanju sajma, formirano je preduzeće "Beogradski sajam u izgradnji" i raspisan je javni anonimni konkurs za izradu idejnog plana za izgradnju sajma, na kojem je, 1954. godine, za najbolji proglašen projekat arhitekata Milorada Pantovića i Vladete Maksimovića i konstruktora-konsultanta inž. Branka Žeželja. (zbog specifičnih zahteva i uslova na terenu taj projekat je naknadno doživeo nekoliko izmena.)

Od tog trenutka, pa do samog otvaranja sajma tehnike 1957. prve radove na uređenju zemljišta izveli su beogradski srednjoškolci u sklopu omladinskih radnih brigada, da bi ih na terenu, prema projektu koji je razradilo 89 inženjera i tehničara, nasledilo pet velikih građevinskih preduzeća, među kojima Rad, Trudbenik i Tunelogradnja, pa 46 zanatskih i specijalizovanih firmi, sa 2.500 radnika i pod rukovodstvom 180 inženjera i tehničara. 

Hala 1 beogradskog sajma je građena u periodu 1954. i 1957. godine i zbog svojih arhitektonskih rešenja i načina izgradnje proglašena je za nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture. Hala je zamišljena kao savremeno oblikovani urbanistički kompleks, građena dotad neprimenjenim tehnikama prethodne fabrikacije, uz upotrebu takozvanog prenapregnutog betona, po projektu tima u kojem su bili arhitekta Milorad Pantović i građevinski inženjeri Branko Žeželj i Milan Krstić. Kružnog oblika, pokrivena kupolom, čiji je raspon 109 metara, što je najveća kupola na svetu napravljena od prenapregnutog betona.

Tokom karijere, Žeželj je patentirao dva sistema prednaprezanja, a to su: sistem na bazi prijanjanja armature i sistem na bazi ukotvljenja.

Tokom proleća 1957. godine Beograd i svet bili su svedoci nastajanja jednog neverovatnog i do tada nepojmljivog građevinskog poduhvata, i u konstruktorskom i u ambijentalnom pogledu. Pod vedrim nebom nastajao je čitav jedan grad sa objektima zapanjujućih razmera i performansi. Ipak, dok su radovi još uvek bili u toku, a skele još uvek na objektima, doneta je odluka da "pretpremijerno" sajamsko zagrevanje počne već 7. juna, i to u hali 3, gde je otvorena Izložba energetike i elektroprivrede Jugoslavije. Ova izložba trebalo je da predstavlja organizacionu i tehničku vežbu, pripremu i proveru za reprezentativan doček, pre svega inostranih izlagača i posetilaca, do čega će doći dva i po meseca kasnije.

Prvi posleratni sajam - i to baš Međunarodni sajam tehnike - širom je otvorio kapije 23. avgusta 1957. Za istoriju će ostati podatak da je na sajmu učestvovalo 1.500 izlagača, 650 domaćih i 850 stranih iz 28 zemalja sveta. Tokom deset dana trajanja, sajamske hale je posetilo po podacima beogradskog sajma, fantastičnih i neverovatnih 1.150.000 posetilaca.

Impozantan građevinski kompleks, čitav mali grad sačinjen ne samo od sajamskih hala koje oduzimaju dah, nego i sa objektima za smeštaj i ishranu gostiju, za istovar, sa carinarnicom, menjačnicom, bioskopom, ambulantom, pres-biroom, poštom... inspirisao je organizatore da štampaju i prospekte, plakate, letke, kataloge na stranim jezicima, snimljen je i dokumentarni film "Beogradski sajam"...

Može se reći da se uistinu čitava država saživela sa tim prvim sajmom. Mediji, tačnije štampa, radio i "Filmske novosti", bez prestanka su izveštavali o pripremama, učesnicima, stanju građevinskih radova, pogodnostima za buduće posetioce... Pogotovo, jer je četrdeset dana pre otvaranja sajma tehnike, sav izložbeni prostor bio rasprodat.

Tako je mesec dana pre otvaranja sajma naglašeno da će na drugoj galeriji glavnog paviljona naši pronalazači izložiti trideset svojih najboljih pronalazaka. Zbog velikog učešća stranih proizvođača, Udruženje pronalazača je dobilo samo 100 kvm. 

Sva autobuska preduzeća i Jugoslovenske železnice obezbedile su popust od 50 odsto na svim linijama prema Beogradu u vreme sajma, ali i specijalne linije i vozove. Sva jugoslovenska transportna preduzeća, uključujući i Jugoliniju za prevoz eksponata i robe iz prekookeanskih zemalja, obezbedila su popust od 50 odsto za domaće i strane izlagače. Od stranih zemalja izlagača, popust od 25 odsto na svojim železnicama odobrile su Danska, Zapadna Nemačka, Finska, Francuska, Italija, Grčka, Luksemburg, Austrija, Švajcarska, Švedska, Istočna Nemačka i Bugarska, a Čehoslovačka čak 50 odsto.

Na sajmištu je otvoren non-stop bioskop u kojem su prikazivani dokumentarni filmovi posvećeni nauci i tehnici" ("Iskra" iz Kranja poklonila je za te potrebe dva projektora za filmove 16 mm i 35 mm), a u okviru mnogih priredbi za vreme sajma priređivane su džez večeri, revije narodne muzike, folklorne priredbe...

U visokim gradskim telima doneta je odluka da se trgovcima naloži da maksimalno srede objekte i njihove izloge, da nipošto ne povećavaju cene, nego da veći prihod ostvare većim prometom, a da što veći broj trgovina, pogotovo u centru grada, za vreme sajma radi non-stop. 

Pored mesta u hotelima i internatima, Putnik, Turist-ekspres i Turistički biro Beograda obezbedili su za potrebe posetilaca 1.500 soba u privatnim domaćinstvima. Na kraju je obezbeđeno više od 4.000 privatnih soba.

Gradski odbor Narodne tehnike pripremio je moto - nautička takmičenja i demonstracije skijanja na vodi na Savi prekoputa sajmišta. 

Štampan je list "Sajamski kurir", koji će tokom sajma imati dva izdanja dnevno, a proces pravljenja bio je javan.

Gotovo celokupan beogradski saobraćaj biće prilagođen potrebama sajma, linije koje prolaze pored sajmišta nosiće oznaku "S", a od Goše i FAP-a poručeno je 15 novih autobusa koji će popuniti vanredne linije.

Sve kulturne i sportske institucije, ugostiteljska i "zabavljačka" preduzeća, predložile su svoje programe tokom trajanja sajma. U 29 beogradskih bioskopa i bašta, tokom sajma prikazano je 45 domaćih i stranih filmova.

Za vreme trajanja sajma posetiocima je bilo na raspolaganju 1500 honorarnih službenika, uglavnom studenata.

Jugoslovensko rečno brodarstvo uvelo je tokom sajma dve vanredne linije sa dva broda za putnički saobraćaj: Beograd - Slankamen - Titel i nazad, svakodnevno, i Beograd - Smederevo - Veliko Gradište, i nazad, svakog drugog dana.
Za 1. septembar, predzadnji dan sajma, Vazduhoplovni savez Jugoslavije je zakazao veliki aeromiting, na kojem su bile prikazane egzibicije na jedrilicama i sportskim avionima i skokovi padobranom u Savu, a za 3. septembar, u čast sajma tehnike, spektakularna baletska predstava u izvođenju Splitskog festivalskog baletskog ansambla od 140 članova.
Kakav je to sajam bio.

Sedam dana pre početka sajma, javnost već intrigiraju vesti o postavljanju zanimljivih eksponata i drugim zanimljivim situacijama: u hali 1 namešten je traktor sa tri pluga marke "ferguson"; veliki "pneumatorični čekić" "Ive Lole Ribara" zadao je velike muke jer nije mogao da uđe kroz vrata hale 1, pa je morao da se ulubi gornji deo vrata; u hali 1 izložena je jedna od najboljih malih štamparskih rotacija - jedna knjiga za jedan minut; inovativna mašina za frankiranje pošte marke "frankotin" buduća je uzdanica PTT-a; električna lokomotiva "Đure Đakovića" prilikom nameštanja u hali 1 skliznula je sa šina na beton hale (nije oštećena, ali su bila potrebna tri dana za njeno ponovno nameštanje); ugostiteljsko preduzeće "Palas" dalo je 200 miliona dinara za nabavku stolova i stolica za svoja dva restorana na sajmu; zastupnik inostranih firmi "General import" izlaže specijalni foto-aparat koji može da snima na daljinu bez teleobjektiva...

Primećeno je da se teren ispod hale 1 ugiba. Zato se pristupilo jedinom mogućem rešenju: između betonskih postolja i potpornih stubova (držača kupole) napravljena je gvozdena komora, u koju kompresori automatski ubacuju vazduh. Koliko hala potone, toliko se vazduha pod velikim pritiskom upumpa, tako da hala stoji normalno.

Na galeriji hale 1 nalazio se Klub poslovnih ljudi, koji je imao zadatak da povezuje i uspostavlja kontakte. Procenjeno je da je potrebno najmanje "dan i noć" da bi se svi eksponati pregledali makar letimično...

U petak 23. avgusta 1957, oko 9.30 časova, vrpca ispred hale 3 svečano je presečena.

Trećeg dana sajma, u nedelju 25. avgusta, od 8 do 12 časova pre podne, kapije je prošlo 110.000 posetilaca (tokom prva dva dana bilo ukupno oko 100.000 posetilaca). Zabeleženo je da mnogi posetioci, zbog gužve, ne mogu da uđu u hale pa šetaju po otvorenom izložbenom prostoru. Do podneva 29. avgusta, registrovano je 527.456 posetilaca. Do 12 časova na dan zatvaranja bilo ih je 1.115.000.

Prema prvim izveštajima Kluba poslovnih ljudi, samo preko njih i preko štandova sklopljeno je poslova za preko 118 milijardi dinara. Sklopljeno je ugovora za uvoz robe u vrednosti 7,5 miliona dolara, a za izvoz 10,5 mliona dolara.

I 10. sajam tehnike i tehničkih dostignuća 1966. godine održan je u znaku jubileja. Svečano ga je otvorio, a potom i obišao predsednik Republike Josip Broz Tito, u pratnji kompletnog državnog vrha. Svoje eksponate izložile su 503 jugoslovenske i 678 inostranih firmi iz 26 zemalja Evrope, Azije i Amerike. Čitav jedan dan bio je posvećen automatizaciji. Svoje dane na sajmu imale su privrede Velike Britanije, Nemačke Demokratske Republike, Austrije, Sovjetskog Saveza...

Sledeći jubilej pripada 40. sajmu tehnike i tehničkih dostignuća održanom maja 1996. Posle ratnih godina 1990-tih, bojkota, blokada i sankcija, na ovom sajmu su se ponovo pojavile strane firme, pre svih one iz oblasti kompjuterske industrije - IBM, AGFA, DEC... Tako je IBM predstavio IBM CMOS S/390 procesore, "ramac" diskove, te "magstar" trake za arhiviranje. 

Ni 50. Međunarodni sajam tehnike i tehničkih dostignuća, koji se poklopio sa 150. godišnjicom rođenja Nikole Tesle, nije pokazao da ovaj sajam u pohodu kroz istoriju posustaje. Tada se predstavilo više od 1150 izlagača iz 27 zemalja. Upriličene su velike nacionalne izložbe Češke Republike, Bavarske, Severne Rajne Vestfalije, Slovačke, Hrvatske, Mađarske, Srbije i Crne Gore, te grupni nastupi Bugarske i Slovenije. 

Šezdesetom izdanju sajma tehnike i tehničkih dostignuća tako ostaje da se na ovakvoj tradiciji, kakva pripada tek izuzetno malom broju svetskih sajmova, prikaže, dokaže i preporuči kao razvojni potporni stub na koji se može računati i u budućnosti. Sa takvim pulsom, ovaj sajam je spreman i za poduhvate koji su u ovom trenutku samo - mašta. 

Ovaj tekst je započet sa idejom da se opiše istorija jednog od vodećih svetskih sajmova koji takođe ove godine slavi svoj jubilej, Frankfurtski sajam. Ideja o vremeplovu, nastala je iz razloga jer časopis Industrija ove godine, bar do sada, po prvi put od svog postojanja ne može da izveštava o događajima direktno sa vodećih svetskih sajmova, kako smo to svih ovih godina radili. Međutim, prvi vremeplov o sajmovima, koji toliko nedostaju industriji, ekonomiji, medijima, svim poslovnim ljudima, ipak je o sajmu koji je nastao na ovim prostorima u jednoj zajedničkoj državi i koji je mnogim domaćim i stranim izlagačima i posetiocima iz celog sveta bio dobar domaćin. 

Kada se čitaju redovi teksta koji govore šta se sve dešavalo na sajmu te davne 1957. šta je sve organizovano za posetioce i izlagače, koje kompanije su sve izlagale, nemoguće je a ne poželeti vratiti se kroz vreme i provesti jedan dan na ovakvom događaju. 

Možda se jednostavno treba vratiti korenima, i ponovo shvatiti kapacitet i važnost jednog od retkih sajmova koji se nalazi pored reke, sa halom koja je proglašena za arhitektonsko čudo i sa gradom punim istorije koji treba da mu bude potpora.