Metali i legure

Metalski sektor jedan je od vodećih u industrijama razvijenih zemalja. Srbija poseduje veliku tradiciju i bogato nasleđe u proizvodnji metalnih proizvoda, a za početak ove industrije u Srbiji uzima se 1853. godina kada je novoizgrađena livnica uspešno izlila svoj prvi top.

Danas, metalska i mašinska industrija predstavljaju jednu od najvažnijih oblasti srpske privrede. Metalska industrija jedna je od najznačajnijih industrija sa najdužom tradicijom, kao i rudarstvo, koje je veoma stara industrijska grana koja se bavi procesom iskopavanja ruda i usko je povezana sa metalskom industrijom i njenim pripremama za iskorišćavanje u raznim oblastima industrije ili za neposredno korišćenje u svakodnevnom životu.

Veliki značaj u ovoj oblasti industrije, naravno, imaju metali i legure.

Obojeni metali

Najvažniji obojeni metali za mašinsku tehniku su aluminijum Al, bakar Cu, nikal Ni, titan Ti, magnezijum Mg, cink Zn, legure za klizne ležaje. Osim njih, to su i tvrdi metali.

ALUMINIJUM I NJEGOVE LEGURE

Alumijum je, posle Fe, drugi po redu metal koji se koristi u savremenoj mašinskoj tehnici. Upotrebljava se kao čist metal u elektrotehnici, metalo-prerađivačkoj, prehrambenoj i hemijskoj industriji, ali mu je mnogo značajnija primena u vidu različitih višekomponentnih legura koje se široko upotrebljavaju u mašinskoj industriji.

Alumijum se u prirodi ne sreće u samostalnom obliku, već u obliku različitih minerala kojih ima veoma mnogo. Iako ih prema podacima ima 250, ne koriste se svi kao rude za dobijanje aluminijuma. Osnovna ruda iz koje se procesom prerade dobija Al je boksit u kome je aluminijum vezan u obliku hidroksida, mada se koriste i druge rude kao što su apatit, alunit, kianit.

Uprošćena šema dobijanja alumijuma iz boksita sastoji se iz sledećih glavnih operacija:

(1) mlevenja i pečenja boksita,

(2) rastvaranja u natrijumhidroksidu u autoklavima - pri čemu se dobija lužina natrijumaluminata,

(3) dobijanja bistre lužine i oslobađanja od jalovine,

(4) dobijanje i topljenja hemijski skoro čiste glinice (Al2O3) sa kriolitom, i

(5) elektrolize rastopa sa izdvajanjem metalnog aluminijuma u tečnom stanju. Tečni aluminijum se zatim pretapa u grafitnim loncima i lije.

Ovako dobijeni Al se naziva topionički ili tehnički Al čistoće 99–99,8%. Aluminijum visoke čistoće, 99,99%, se dobija elektrolitičkom rafinacijom, a koristi se za zaštitu i izradu delova koji su izloženi koroziji.

Legure aluminijuma - Aluminijum

Najvažniji legirajući elementi koji značajno poboljšavaju osobine čistog Al su Cu, Mg, Mn, Si, Zn i Li. Legure Al se dele na legure za gnječenje (deformabilne) i legure za livenje. Legure za gnječenje se dalje dele na one koje se termički ne obrađuju i one koje se termički obrađuju.

Legure Al za gnječenje koje se termički ne obrađuju se ne odlikuju visokom čvrstoćom, ali su im svojstva plastičnosti veoma dobra (A ≤ 40%). U ovu grupu legura spadaju legure Al sa Mg, čiji se sadržaj kreće od 1% do najviše 5,8% i Mn, čiji je sadržaj ograničen na 0,6%. Sve ove legure su uvek jednofazne, sa strukturom α čvrstog rastvora, koji ima površinski centriranu kubnu rešetku na bazi Al.

Imaju dobru zavarljivost, otporne su prema koroziji i upotrebljavaju se za izradu slaboopterećenih delova, za izradu presovanih i duboko izvlačenih proizvoda, kao i za zavarene konstrukcije.

Legure Al za gnječenje koje se termički obrađuju. U ovu grupu spadaju legure Al sa Cu, Mg, Si, Zn i Li. U tabeli je dat kratak pregled najvažnijih legura Al iz ove grupe, njihove osobine i primena. Ova grupa legura postiže visok nivo mehaničkih svojstava, tek posle odgovarajućih termičkih obrada.

Duraluminijum, legura Al sa Cu i Mg, ima smanjenu korozionu postojanost, zbog čega se dopunski legira Mn (do 0,9%). Delovi od duraluminijuma mogu da se zaštite od korozije plakiranjem čistim Al. Štetna primesa je železo, zato što smanjuje čvrstoću i plastičnost. Dobro se plastično deformiše u toplom i hladnom stanju.

Osobine durala se značajno poboljšavaju termičkom obradom termičkim rastvaranjem (kaljenjem) i termičkim taloženjem (starenjem).

Aviali imaju nižu čvrstoću od durala, ali su im svojstva plastičnosti u toplom i hladnom stanju bolja. Koriste se za izradu lakih konstrukcija, cevi i šipki.

Legure Al za livenje su brojne i mogu da se podele u pet osnovnih grupa:

- I grupu legura čine legure Al sa Si, poznate pod imenom silumini;

- II grupu legura čine legure Al sa Si i Cu;

- III grupu legura čine legure Al sa Cu;

- IV grupu legura čine legure Al sa Mg, sa visokim mehaničkim svojstvima i otpornošću prema koroziji; koriste se za izradu lakih odlivaka za transportne mašine;

- V grupu legura čine legure Al sa drugim komponentama u koje, pored nabrojanih, spadaju i Ni, Zn i Ti.

Najpoznatije legure Al za livenje su silumini, legure Al sa Si koje su našle veliku primenu u automobilskoj i avio industriji. Odlikuju se dobrom tečljivošću, otporne su na dejstvo korozije, imaju zadovoljavajuće mehaničke osobine i dobro se zavaruju.

U cilju dobijanja odlivaka dobre gustine i mehaničkih karakteristika, mogu da se koriste samo silumini koji sa uskim intervalom kristalizacije. Običan silumin sadrži 12–13% Si, a prema strukturi predstavlja nadeutektičku leguru koja se sastoji od igličastog grubog eutektikuma (Al + Si) i kristala čistog Si.

Međutim, u procesu livenja se leguri dodaje mala količina natrijuma (modificiranje) zbog čega se struktura i osobine menjaju. Legura postaje podeutektička i sastoji se od zrna Al i sitnozrnastog eutektikuma.

BAKAR I NJEGOVE LEGURE - Bakar

Kao čist metal, ima široku primenu u elektrotehnici za izradu provodnika zbog izvanrednih fizičkih svojstava – električne i toplotne provodljivosti. Odlikuje se velikom plastičnošću i sposobnošću obrazovanja velikog broja tehničkih legura sa dobrim mehaničkim i tehnološkim svojstvima.

Posle zlata i srebra ima najveću električnu provodljivost (σ = 58 m/Ωmm2) u odnosu na ostale metale. Toplotna provodljivost bakra je šest puta veća u odnosu na železo, odnosno, dva puta veća od toplotne provodljivosti aluminijuma. Temperatura topljenja čistog bakra je 1083°C.

Bakar ima dobru otpornost prema koroziji, u atmosferskim uslovima tokom vremena obrazuje se na površini žuto-zelena zaštitna prevlaka, jedinjenje CuCO3⋅Cu(OH)2.

Dobijanje bakra. Bakar se uglavnom dobija iz sulfidnih ruda (∼80% svetske proizvodnje), pre svega halkopirita, CuFeS2, zatim halkozina, CuS, bornita 5Cu2S⋅Fe2S3, i pirita, FeS2. Drugi, po značaju, izvor za dobijanje bakra su oksidne rude bakra, kuprit, azurit i malahit. Sadržaj bakra u rudama nije visok, često svega 1–2%, pa je i postupak prerade i dobijanja bakra kompleksan.

Uprošćena šema dobijanja bakra iz sulfidnih ruda se sastoji iz sledećih glavnih operacija:

(1) obogaćivanja rude flotacijom u cilju dobijanja koncentrata koji sadrži 20–25% bakra,

(2) delimičnog prženja i topljenja u plamenim pećima, pri čemu se dobija bakrenac sa oko 30–40% bakra,

(3) produvavanja bakrenca u konvertoru u cilju dobijanja bakra čistoće 97– 98,5% nizom hemijskih reakcija, i

(4) rafinacije u plamenim pećima (rafinisani bakar) oksidacionim postupkom (topionički bakar) ili elektrolizom (elektrolitički bakar).

Rafinisani bakar sadrži 99,0–99,9% bakra i u zavisnosti od sadržaja primesa (1,0–0,1%), odnosno čistoće, se deli na pet kvaliteta.

Uticaj pratećih elemenata. Osobine tehnički čistog bakra zavise od njegove čistoće i sadržaja gasova. Štetnim primesama se smatraju Sb, S, Se, Te, Bi i O čiji se sadržaj za elektrotehnički bakar ograničava na 0,005%. Prisustvo kiseonika utiče na povećanje tvrdoće i čvrstoće, ali zato značajno snižava električnu provodljivost.

Nepoželjno je i prisustvo vodonika, ne samo zbog smanjenja električne provodljivosti, već i zbog pojave poroznosti, a u prisustvu kiseonika i pojave šupljina po granicama zrna koje su uzrok krtosti bakra.

Legure bakra

Kao konstrukcioni materijal čist bakar nema zadovoljavajuće osobine (max Rm, posle ojačavanja hladnim deformisanjem, do 440 MPa), za razliku od njegovih legura. Najvažniji legirajući elementi u legurama bakra su Zn, Sn, Al, Be, Ni, Mn, Si, Ag i Au.

Legure Cu sa Zn. Legure bakra sa cinkom kod kojih je sadržaj bakra veći od 50% (ostatak je Zn) su poznate pod imenom mesinzi.

Specijalni mesinzi su legure Cu sa Zn kod kojih su, radi poboljšanja određenih osobina (čvrstoća, otpornost prema koroziji, otpornost prema habanju), dodate i manje količine drugih metala (Ni, Mn, Fe, Pb). Količina dodatnih legirajućih elemenata je takva da oni utiču na poboljšanje osobina, ali ne utiču na promenu strukturnog stanja mesinga.

Legure Cu sa Sn – kalajne bronze. Kalajne bronze su legure koje nalaze primenu u mašinogradnji zbog izuzetne otpornosti prema koroziji, visoke tvrdoće i čvrstoće, kao i velike otpornosti prema habanju (zavrtnjevi, zupčanici, fina sita, propeleri). Kao i kod mesinga, osobine kalajnih bronzi zavise od njihove strukture, odnosno sadržaja Sn.

Specijalne bronze i druge legure Cu. Legure u kojima se pored Cu, čiji je minimalni sadržaj određen na 78%, nalaze i Al, Pb, Ni, Mn, Si i Be u kombinaciji sa Sn ili bez njega su označene kao specijalne bronze.

Crveni liv je legura sa najmanje 84% Cu, dok su ostali elementi Sn i Zn, a ponekada i Pb. Upotrebljavaju se za izradu: armatura za vodovodne i parovodne instalacije koje su pri radu izložene povišenim temperaturama, do 325°C, pužastih točkova, cevnih prirubnica.

Novo srebro je legura Cu, Ni i Zn, koja ima dobra svojstva plastičnog deformisanja valjanjem, kovanjem i presovanjem u toplom stanju, kada je sadržaj Cu manji. Pri većim sadržajima Cu, može da se plastično deformiše u hladnom stanju kovanjem i presovanjem. Koristi se za izradu raznih dekorativnih predmeta, delova u preciznoj mehanici i optici, za izradu ključeva, opruga i limova namenjenih za duboko izvlačenje.

NIKL I NJEGOVE LEGURE - Nikl

Nikl kristališe po površinski centriranoj kubnoj rešetki, izuzetno je otporan na koroziju, ima dobru vatrootpornost i magnetičan je do 360°C. Ova dva svojstva su osnovni razlozi primene Ni i njegovih legura u mašinstvu, a osnovna prepreka za širu primenu je visoka cena.

Nikl se koristi kao legirajući element u nerđajućim čelicima, i kao osnovni element u vatrootpornim legurama. Najčešće korišćene legure Ni su monel, inkonel i hasteloj.

Moneli se koriste kao antikorozione legure u prehrambenoj i hemijskoj industriji.

TITAN I NJEGOVE LEGURE - Titan

Titan ima svojstvo polimorfije jer iz tečnog stanja (na 1665°C) kristališe u prostorno centriranu kubnu rešetku (β), a daljim hlađenjem na 882°C prelazi u heksagonalnu gusto pakovanu rešetku (α). Titan je metal male gustine (4,5 g/cm3), što u kombinaciji sa dobrim mehaničkim svojstvima (velika čvrstoća i tvrdoća) daje veliku specifičnu čvrstoću. Osim toga je izuzetno otporan na koroziju i ima dobru vatrootpornost.

Legure Ti se dele prema strukturi na α, β i α+β, od kojih se ove poslednje najviše koriste. Tipični primer je legura Ti sa 6% Al i 4% V, zatezne čvrstoće preko 1.000 MPa, koja se koristi za delove mlaznih i raketnih motora.

MAGNEZIJUM I NJEGOVE LEGURE - Magnezijum

Magnezijum kristališe po heksagonalnoj gusto pakovanoj rešetki, ima veoma malu gustinu (1,74 g/cm3) i relativno nisku temperaturu topljenja (650°C). Lako se vezuje sa kiseonikom, ali je njegov oksid porozan i nije dobra zaštita od korozije. Pali se na 700°C i gori bleštavim plamenom, pa se koristi u pirotehnici.

Osim lake zapaljivosti i male otpornosti na koroziju, mane Mg su slaba mehanička svojstva (mala čvrstoća i plastičnost), koja mogu da se povećaju legiranjem sa Al, Zn i Mn. U tom slučaju legure Mg (sa 8–9% Al, 0,5–0,7% Zn i 0,12–0,13% Mn) se koriste za manje opterećene delove automobila i aviona.

CINK I NJEGOVE LEGURE - Cink

Cink kristališe po heksagonalnoj gusto pakovanoj rešetki, ima gustinu 7,13 g/cm3 i temperaturu topljenja 420°C, i relativno loša mehanička svojstva (mala čvrstoća i tvrdoća). Stoga se njegova primena u mašinstvu svodi na galvanske prevlake koje se nanose na čelične limove radi zaštite od korozije.

Legure Zn se koriste kao niskotopljive legure za lemove. Legure Zn za livenje (sa Al, Cu i Mg) se koriste za odlivke komplikovanog oblika, koji nisu opterećeni (npr. karburatori motora SUS), jer imaju veliku tečljivost i lako popunjavaju kalupe složenog oblika.

LEGURE ZA KLIZNE LEŽAJE

To su legure od kojih se izrađuju ležaji za različite pokretne mašinske elemente kod kojih, u toku rada, dolazi do klizanja kontaktnih površina. U ovu grupu legura spadaju sivo liveno gvožđe, bronze, lakotopljive legure na bazi kalaja, olova, cinka i aluminijuma koje su poznate pod zajednič-kim imenom babiti, a u poslednje vreme i sintetički plastični materijali.

Osnovni zahtevi kod ovih legura su:

- mali koeficijent trenja u kontaktnoj površini; ovaj zahtev je ispunjen kada se u kontaktnoj površini nalazi sloj (film) sredstva za podmazivanje;

- dobra otpornost na habanje; međutim, materijal za ležaje mora pri radu da se brže haba nego npr. rukavac osovine koji se nalazi u svom ležištu;

- dovoljno dobra čvrstoća i plastičnost;

- sposobnost da izdrže relativno veliki specifičan pritisak;

- malo zagrevanje pri radu;

- mikrostruktura, koja se sastoji od relativno meke metalne osnove (obično je to čvrst rastvor) i u njoj ravnomerno raspoređene tvrde faze (eutektoid, eutektikum, intermetalno jedinjenje).

TVRDE LEGURE

Tvrde legure se upotrebljavaju za izradu visokokvalitetnih reznih alata, kod kojih mogu da se primene velike brzine rezanja i dobije visok kvalitet površine koja se obrađuje. Zbog visokih temperatura koje se razvijaju tokom procesa rezanja (>700ºC), zahtev u svojstvima se pre svega odnosi na veliku tvrdoću, otpornost prema habanju i stabilnost osobina na povišenim temperaturama. Rezni alati izrađeni od tvrdih legura imaju bolja svojstva od alata izrađenih od brzoreznih čelika, posebno bolja svojstva rezanja na povišenim temperaturama. Izrađuju se procesom sinterovanja, kao na primer, tvrde legure na bazi volframkarbida (kermeti) i procesom livenja- steliti. Zbog načina dobijanja i velike tvrdoće, tvrde legure ne mogu da se oblikuju plastičnim deformisanjem.

Steliti – Osnovni elementi koji ulaze u sastav stelita su ugljenik, hrom, kobalt, volfram i železo sa dodacima silicijuma i mangana. Odlikuju se velikom tvrdoćom i na povišenim temperaturama (na 750ºC tvrdoća im je ∼750HV) i otpornošću prema habanju, ali su krti i osetljivi na udar. Stoga se od njih izrađuju rezni alati kojima se postižu velike brzine rezanja, ali bez udarnog opterećenja.

Čelici

Čelici su legure železa sa ugljenikom i drugim elementima. Čelici predstavljaju najčešće korišćenu grupu mašinskih materijala. U novije vreme poznato je nekoliko hiljada raznih vrsta čelika, koje se koriste u gotovo svim oblastima mašinske tehnike.

Dobijanje čelika se svodi na rafinaciju gvožđa dobijenog u visokoj peći i dodavanju ferolegura.

Stoga se u procesu dobijanja čelika, sadržaji ovih elemenata svode na zahtevane vrednosti.

Rastopljeno gvožđe prerađuje se u čelike u:

• u Simens-Martenovoj peći (plameni postupak);

• u elektropeći (pretapanjem) i

• u Besemerovom ili Tomasovom konvertoru.

Bitna razlika između Simens-Martenovog postupka i pretapanja u elektropećima, konvertorskog postupka ogleda se u načinu dobijanja toplote potrebne za dobijanje čelika. Dok se u prvom slučaju radi o spoljašnjim izvorima toplote (sagorevanje gasa u Simens-Martenovom postupku ili električni luk kao najčešća varijanta elektropeći), dotle se za konvertorski postupak potrebna količina toplote obezbeđuje hemijskim reakcijama kojima se čelik prečišćava, prvenstveno oksidacijom pomoću kiseonika pod pritiskom.

Izbor postupka za dobijanje čelika zavisi od više faktora, a najvažniji su kvalitet i cena dobijenog čelika, kao i hemijski sastav gvožđa, tj. njegova čistoća. Na primer, za Simens-Martenov postupak i za pretapanje u elektropećima gvožđe, kao polazna sirovina, treba da ima što manje primesa, tj. da je što veće čistoće.

Pri tome se dobija čelik boljeg kvaliteta, ali skuplji od konvertorskog čelika. Za primenu konvertorskih postupaka koriste se gvožđa sa većim sadržajem silicijuma (Besemerov postupak), odnosno sa većim sadržajem fosfora (Tomasov postupak), koji pri prečišćavanju gvožđa daju dodatnu količinu toplote.

Tečni čelik se lije u metalne kalupe – kokile, gde očvršćava u tzv. ingote. Oni se zatim zagrevanju na približno 1.200°C i valjaju u poluproizvode različitih dimenzija (blumove, slabove i gredice). Naknadnim hladnim ili toplim valjanjem dobijaju se deblji ili tanji limovi, žice i slični poluproizvodi.

Tradicionalni način livenja ingota sve više se zamenjuje kontinualnim livenjem. Rastopljeni čelik se izliva u pomoćnu posudu, gde se sa površine uklanjaju nečistoće, a zatim se ravnomerno i neprekidno propušta kroz bakarni kristalizator u kome počinje očvršćavanje i komoru za hlađenje, gde se očvršćavanje završava.

Odlivak se izvlači, savija i ispravlja, da bi ušao u uređaj za sečenje brzinom jednakom brzini ulivanja u pomoćnu posudu. Za izvlačenje odlivka koristi se čelična šipka, tzv. starter. Sam postupak ima niz prednosti u odnosu na livenje ingota, jer se dobija homogenija i sitnozrnija struktura čelika usled veće brzine hlađenja, a postupak je i ekonomičniji.

PODELA ČELIKA

Čelici mogu da se podele prema:

– hemijskom sastavu,

– nameni,

– strukturi,

– načinu dobijanja,

– kvalitetu,

– obliku i stanju poluproizvoda.

Prema hemijskom sastavu čelici se dele na:

– ugljenične čelike,

– legirane čelike.

Prema nameni čelici se dele na:

– konstrukcione čelike,

– alatne čelike,

– čelike sa posebnim svojstvima.

Prema strukturi čelici mogu da budu feritni, podeutektoidni, eutek-toidni, nadeutektoidni, ledeburitni, austenitni i martenzitni (martenzit je struktura koja se dobija termičkom obradom – kaljenjem, koja se odlikuje visokom tvrdoćom).

Prema načinu dobijanja razlikuju se Tomasov, Besemerov, Simens-Martenov i elektro-čelik.

Prema kvalitetu, tj. sadržaju sumpora i fosfora, čelici se dele na:

– čelike običnog kvaliteta (ugljenične) sa sadržajem sumpora do 0,06% i fosfora do 0,07%,

– kvalitetne čelike (ugljenični i legirani) sa sadržajem sumpora 0,035-0,04% i fosfora 0,035-0,04%,

– visoko kvalitetne čelike (legirani) sa sadržajem sumpora do 0,025% i fosfora do 0,025%,

– plemenite čelike (legirani) sa sadržajem sumpora do 0,015% i fosfora do 0,015%.

Prema obliku i stanju poluproizvoda čelici se dele na: valjane, vuče-ne, kovane, livene, brušene, presovane i ljuštene.

KONSTRUKCIONI ČELICI

Od konstrukcionih čelika se zahteva da imaju dobra mehanička svojstva, da se dobro obrađuju rezanjem, deformisanjem (kovanje, valjanje, izvlačenje, presovanje), da imaju dobru zavarljivost i nisku cenu.

Prema čvrstoći (naponu tečenja), ovi čelici se razvrstavaju u četiri grupe:

1. čelici niske čvrstoće, Re < 250 MPa,

2. čelici srednje čvrstoće, 250 MPa < Re < 750 MPa,

3. čelici visoke čvrstoće, 750 MPa < Re < 1550 MPa,

4. čelici ultravisoke čvrstoće, Re > 1550 MPa.

Ugljenični konstrukcioni čelici pripadaju prvoj grupi, a legirani čelici drugoj, trećoj ili četvrtoj.

Konstrukcioni čelici se koriste za čelične konstrukcije ili konstrukcione elemente u mašinogradnji, mostogradnji, brodogradnji, kotlogradnji, izradi cevovoda i sličnih konstrukcija.

Nerđajući čelici

Nerđajući čelici se odlikuju visokom otpornošću prema koroziji, koja se postiže obrazovanjem tankog, tvrdog i kompaktnog površinskog sloja, koji štiti metal od dalje korozije. Osim visoke otpornosti prema koroziji, ovi čelici su i vatrootporni, pa se koriste za rad na temperaturama preko 550°C, umesto niskolegiranih čelika. Nerđajući čelici su visokolegirani, a pored najmanje 12,5% hroma sadrže i nikl, molibden, bakar, titan, silicijum, mangan i niobijum.

ALATNI ČELICI

Alatnim čelicima nazivaju se ugljenični i legirani čelici, koji imaju visoku tvrdoću i otpornost prema habanju, a upotrebljavaju se za izradu različitog alata za obradu metala i drugih materijala.

ČELIČNI LIV

Čelični liv (ČL) je legura železa i ugljenika od koje se izrađuju odlivci za rad u uslovima dinamičkog opterećenja, kada se ne preporučuje upotreba livenih gvožđa. Podela ČL prema nameni je analogna podeli čelika, tako da se ČL do 0,6% C smatraju konstrukcionim, a preko 0,6% C alatnim.

Čelični liv objedinjuje dobra svojstva čelika i livenog gvožđa, jer ima dobra mehanička svojstva i može da se lije. Međutim, u poređenju sa livenim gvožđima, čelični liv ima lošija svojstva livenja jer se više skuplja (do 2% u odnosu sa 1%) i zahteva višu temperaturu ulivanja (preko 1.600°C, u poređenju sa ∼1.300°C). Svojstva livenja se popravljaju sa povećanjem sadržaja ugljenika, ali se istovremeno smanjuje žilavost ČL.

Legirani čelični livovi se dele na manganske, hromne i višestruko legirane (Cr-Mn, Cr-Mo, Cr-Mo-V, Cr-Ni). Osnovni razlozi za legiranje su povećanje otpornosti prema habanju, otpornosti prema koroziji i vatro-otpornosti.

Izvor: Metalurgija (ironlady003.wordpress)