Metalci ili umetnici? - Stanje i perspektive metalskog sektora u Srbiji

Kad kažemo „metalski sektor“ u stvari mislimo na čitavu metalsku industriju koja obuhvata metalurgiju, mašinogradnju (uključujući brodogradnju) i metalopreradu (uključujući i reciklažu). U osnovi, najčešće je u upotrebi statistička podela metalskog sektora nacionalne statističke metodologije iz 2003. godine - po kojoj metalski sektor obuhvata 12 industrijskih grana. Istorijat nastanka, razvoja, ekspanzije, krize i sada ponovnog oživljavanja metalskog sektora u Srbiji je dug i pokazuje određene zakonomernosti koje pomažu u sagledavanju budućnosti i perspektive ove vrste proizvodnje u Srbiji.

Svoje „zlatne dane“ metalski sektor u Srbiji dostigao je početkom 80-tih godina XX veka i tada počinje sunovrat kome su doprineli različiti faktori, kao što su ratovi, raspad jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, sankcije SB UN, neefikasna privatizacija, dugotrajno restrukturiranje.

Poslednjih 35 godina, pored navedenih faktora, nepovoljnim poslovno okruženje u Srbiji čini: preuranjena i nekritički obavljena liberalizacija, visoko učešće sive ekonomije, dugoročno nestabilan devizni kurs i „precenjenost“ domaće valute koji favorizuje uvoznike i sputava razvoj domaće proizvodnje i izvoza, zatim, opšta nelikvidnost u državi, opterećenost dugovima i manjak direktnih investicija u metalski sektor. Kao rezultat sinergije svih navedenih, ali i nekih drugih faktora, imamo potpuni raspad i kolaps domaće proizvodnje u metalskom sektoru Srbije.

Sa tržišne scene nestale su nekada društvene, velike, moćne kompanije koje su zapošljavale po nekoliko hiljada ljudi. Istovremeno, nastao je veliki broj malih, potom i srednjih preduzeća u metalskom sektoru Srbije.

Privreda Srbije, metalski sektor posebno, suočava se i sada sa nizom prepreka i ograničenja u poslovanju kao što su: opšta nelikvidnost, visoka prezaduženost, nerešena pitanja vlasništva nad imovinom, problemi i neregularnosti u domenu javnih nabavki, nedostatak stvarne kontrole kvaliteta uvezenih roba, nelojalna konkurencija stranih kao i domaćih firmi „u restrukturiranju“, problemi i troškovi u domenu zaštite životne sredine, niska energetska efikasnost i trend porasta troškova poslovanja. Ako tome dodamo: opšti nedostatak stručnih kadrova sa aktuelnim znanjima i veštinama potrebnim privredi i tehnološko generacijsko zaostajanje koje dovodi do pada konkurentnosti, onda je jasno da je put oporavka težak i dug.

U ovom trenutku, vođeni smo podacima Privredne Komore Srbije sa kraja 2015. godine, gde u metalskom sektoru Srbije radi 5 263 privredna društva (oko 5,5% od ukupnog broja privrednih društava u Srbiji ), sa oko 121 000 zaposlenih (oko 10,5% ukupno zaposlenih u privredi Srbije).

Učešće metalskog sektora u fizičkom obimu proizvodnje je oko 10%, vrednost izvoza je 4,7 milijardi USD, vrednost uvoza oko 6,6 milijardi USD. Prvi kvartal 2016. godine pokazuje da izvoz nastavlja da raste po stopi od oko 11,4%, a uvoz raste za manje od 1% u odnosu na isti period prošle godine. Moguće je za očekivati da se ovaj trend nastavi, posebno, ako se uzme u obzir rešavanje pitanja akvizicije Železare Smederevo od strane kineske kompanije „Hestil“ kao i mogućeg i očekivanog konačnog rešavanja pitanja „strateških preduzeće u restrukturiranju“ – koja su nas samo do sada koštala preko 2 milijarde evra (ili skoro polovinu našeg izvoza u prošloj godini).
Proces potpunog oporavka metalskog sektora evidentno da je počeo, da traje i daje rezultate.

Ključ je u povećanju domaće proizvodnje

Strane direktne ivesticije u metalskom sektoru Srbije postoje i neke od njih daju prihvatljive rezultate, uz ozbiljnu državnu podršku i subvencije. Otvorena su nova radna mesta, prisutna je za nas nova tehnologija i organizacija rada, obezbeđeno je tržište, ali istovremeno to nije dovelo do uključivanja većeg broja domaćih kompanija/MSPP u njihove lance vrednosti kao kooperanata ili podizvođača. Neki od investitora, na primer FIAT, godinama su prisutni u Srbiji, sa njima su došli „njihovi kooperanti“ a do danas ni 2-3 naše domaće kompanije nisu postali njihovi kooperanti. Zašto?

Investitor koristi benefite koje država daje: jeftinu radnu snagu, infrastrukturu i energiju da bi proizveo proizvod koji izvozi, razumljivo, zadržava profit i najčešće ga ne reinvestira u Srbiji. To je njegov interes. Njegove hale, pogoni, tehnolohija i oprema su takvi da se veoma lako i u kratkom roku mogu „demontirati, preseliti i preneti“ u bilo koju drugu zemlju koja ponudi više od Srbije. Šta tada ostaje nama?

Dakle, situacija pomalo liči na raniji „srpski“ metod nespretne privatizacije. 

Država daje „širokom rukom“ za „novo“ radno mesto, a za uzvrat dobija jedan broj novozaposlenih sa minimalnim zaradama (pa time su i efekti poreskih prihoda skromniji, ali su efekti socijalnog mira značajni) i dobija „prividno“ dobre bilansne rezultate odnosa uvoza i izvoza (jer je jedan te isti investitor u isto vreme i veliki uvoznik i veliki izvoznik pa je njegov spoljnotrgovinski bilans pozitivan, ali skroman). 

Skromni su ili gotovo da ne postoje oni efekti koje bi zaista trebale da nama donesu SDI - strane direktne investicije, a pre svega: naše ukjučivanje u inovacije, istraživanje i razvoj, nove tehnologije, savremenu organizaciju i nova tržišta. E to je naš problem. 

Na ovaj način produbljujemo naše probleme, pojačavamo tehnološki jaz i zaostajanje, postajemo još nekonkurentniji i idemo ka gašenju domaće proizvodnje. 

Industrija 4.0 – Nova šansa metalskog sektora

Svet je na pragu ili već je u toku četvrta tehnološka revolucija (Industrija 4.0).

Ova revolicija je globalnog karaktera, neće obuhvatiti samo velike multinacionalne kompanije već će zahvatiti sve učesnike u lancu proizvodnje, a time i mala i srednja preduzeća. Privreda Srbije, pa i metalski sektor, zbog gore iznetog, već više od 40 godina ne ulažu u istraživanja, inovacije, razvoj, tehnologije. Koristimo ali nedovoljno efekte druge i treće tehnološke revolucije i zaostajemo.

Kada je već takva situacija - to bi za nas mogla da bude nova šansa.
Napravimo sada pravi SKOK u pravcu Industrije 4.0. i probajmo „preskočiti“ zaostatak koji imamo. To traži pravu ozbiljnu, dugoročno osmišljenu i jednovremenu-paralelnu reformu svih ključnih setora (organizacija države, pravni okvir i pravna sigurnost, privredno i radno zakonodavstvo, OBRAZOVANJE ...).

Projekat Nacionalna tehnološka plafroma Srbije

Privredna Komora Srbije u saradnji sa SANU radi na osmišljavanju i realizaciji projekta Nacionalna tehnološka platforma Srbije. Na istim i sličnim projektima rade i drugi zainteresovani subjekti - Vlada Republike Srbije, privreda, univerziteti, klasteri, razvojni i tehnološki centri i dr. 

Vlada i njeni organi, ministarstva, agencije, instituti i slično, rade na donošenju različitih strategija i akcionih planova. Sada je krajnje vreme je koncentrišemo resurse i uradimo pravu stvar. Inače, preti da ponovo, po ko zna koji put raspemo snagu i energiju, napravimo „beživotna“ dokumenta koja nikome ne trebaju i sve „ostane po starom“. Sad, više nego ranije neophodna je mudrost, organizovanost i udruživanje oko zajedničkog cilja: povećanje domaće proizvodnje bez koje država ne može da postoji. 

Izvor: Časopis Industrija