Iako je u vrhu evropskih zemalja po sindromu sagorevanja na radnom mestu, Srbija još ne priznaje burnout

Na poslu ste konstantno pod stresom, a od količine zadataka ili nivoa odgovornosti koja vas tamo čeka, ponekad vam i na samu pomisao na posao počne neko stezanje u grlu. U nedelju veče već srce počinje da lupa i osećate toliki pritisak i težinu da kao da vam neko stoji na grudima.

A kada odete na posao, imate utisak da vas bombarduju sa toliko podataka i zadataka da vam se čini da će vam mozak eksplodirati ako primite samo još jednu jedinu informaciju.

Generalno se osećate iscrpljeno i bezvoljno, a o poslu toliko razmišljate i kad izađete iz kancelarije da čak ni na godišnjem odmoru ne uspevate da se opustite.

E ovo poslednje je, kažu stručnjaci, alarm upozorenja i nadamo se da među vama koji ovo čitate nema mnogo onih koji su ove simptome prepoznali kod sebe.

Ali ako ima, a problemi su povezani sa poslom, najverovatnije je da imate "burnout" sindrom, odnosno sindrom sagorevanja (izgaranja) na poslu.

U tom slučaju, nadamo se da ćete uskoro sami naći način da sebi pomognete jer ovaj problem naša država još ne priznaje.

Kod nas i "burnout" na listi čekanja

Naime, iako je Svetska zdravstvena organizacija još sredinom 2019. godine najavila uvođenje ovog sindroma u Međunarodnu klasifikaciju bolesti, sa preporukom da se od januara 2022. godine primenjuje u zemljama članicama SZO, u našoj zemlji se to, nažalost, još nije desilo.

Kako smo saznali u Ministarstvu zdravlja, razlog zbog kojeg se kod nas sindrom izgaranja na poslu još nije našao u zvaničnom šifrarniku jeste to što se čeka da se struka o tome izjasni.

- Posle analize naših zakona iz oblasti zdravstva i zdravstvenog osiguranja, došli smo do zaključka da struka treba da se izjasni da li se sindrom izgaranja na poslu može podvesti pod jednu od zakonskih formulacija koje su predviđene kao razlozi za bolovanje. A to su ili "usled bolesti ili povrede" ili "usled profesionalne bolesti ili povrede na radu" - rekli su za eKapiju u Ministarstvu zdravlja.

Imajući ovo u vidu, jasno nam je zašto onda i od Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" posle poslatih pitanja nismo mogli da dobijemo neke statističke podatke o tome koliko je ovaj sindrom prisutan u Srbiji. S obzirom na to da šifrarnik još ne poznaje ovaj sindrom, zvaničnih podataka logično ni nema. Ali drugih studija u vezi sa ovom temom, na sreću, ima.

Od nas izgaraju više samo Turci i Slovenci

Istražujući ovu temu, došlo se do rada dr Vilmara Šaufelija, profesora na Utrehtskom univerzitetu u Holandiji i Univerzitu u Levenu (Belgija), koji je pokazao da je Srbija u vrhu evropskih zemalja po učestalosti ovog sindroma.

U radu "Burnout in Europe" on navodi da je ovaj sindrom najizraženiji u Poljskoj i jugoistočnoj Evropi - Albanija i Turska, kao i u zemljama ex-Ju.

On u svom radu navodi i rezultate Istraživanja o uslovima rada u Evropi iz 2015, po kojem se, po procentu zaposlenih sa ovim sindromom, Srbija nalazi odmah posle Turske i Slovenije.

Inače, za potrebe ovog rada prof. dr Vilmara Šaufelija, objavljenog 2018. godine, anketirano je oko 43.000 zaposlenih iz 35 evropske zemlje.

Pre manje od godinu dana, srpski mediji su izveštavali o rezultatima još jedne slične studije "Budućnost zdravlja", koja je pokazala da sindrom sagorevanja na poslu najviše pogađa Ruse (72%), Srbe (66%) i Poljake (62%), dok se manje od polovine ispitanika u Španiji, Italiji i Nemačkoj (49%), kao i u Francuskoj (44%) suočilo sa burnout-om.

Ovu studiju je, kako su tada naveli mediji, sproveo Institut za istraživanje tržišta "Kantar helt" među 18.000 ispitanika u devet zemalja.

Fotografija od: pixabay.com

Mozak da eksplodira, a noge nisu moje...

No, postojao ovaj sindrom u našoj regulativi ili ne, on očito postoji u praksi, kako nam govore i ova, ali i još neka istraživanja na koja smo naišli, kao i "redovi čekanja" za psihoterapiju i neka lična iskustva o kojima su za eKapiju svedočili neki od pacijenata.

- Nekada sam na poslu mogla da uradim više stvari istovremeno, ali od velike količine zadataka koje dobijam i nivoa odgovornosti koja mi je dodeljena, počela sam svakog dana da osećam neke od posledica stresa pod kojim se nalazim. Prvo je počelo neko nenormalno lupanje srca i kao neki nepravilan rad, i to čim se približim firmi. Mislila sam prvo da su ti problemi sa srcem samo posledica korone koju sam nekoliko puta imala.

Pa sam onda išla i kod kardiologa, međutim tamo je sve bilo u redu. EKG uredan. Nekad na poslu osetim neku vrelinu u glavi, toliko da imam utisak da će da eksplodira. Nekad osetim da me kao neki noževi seku po stomaku, pa sam mislila da je i problem od želuca. Onda sam išla i kod gastroenterologa, ali se i tamo pokazalo da je sve u redu.

E kad sam pomenula lekaru da nekad osećam kao da noge nisu moje i da imam uopšteno utisak da ne mogu da upravljam njima, da sam bezvoljna i da ne moguda upravljam ni poslom ni svojim životom, onda su me uputili psihologu, pa psihijatru - kaže jedna od beogradskih menadžerki u kasnim četrdesetim.

Ona kaže da problemi kod nje nisu krenuli preko noći.

- Sigurno više od deset godina osećala sam neke od zdravstvenih tegoba zbog atmosfere na poslu. Prvo je to bilo dodeljivanje prevelike količine zadataka, a onda i loši međuljudski odnosi u timu u kojem je trebalo da se ti zadaci rasporede.

A najveća količina posla bila je na meni, jer sam ja vođa tog tima. Onda nadređeni nisu razumevali da su toliki poslovi i očekivanja nerealni za tako mali tim, ali posao je morao da se obavi i, naravno, kao vođa tima, ja sam ta koja je odgovorna ukoliko se sve ne završi na vreme.

Pokušavala sam na razne načine da se bar vikendom opustim, ili nekim putovanjem ili spavanjem čim dođem sa posla. To je bila neka moja vrsta bega od realnosti - navodi naša sagovornica, dodajući da je sve to bio očigledno početak bolesti, odnosno sindroma koji ima, a za koji je sve vreme tražila fizičke razloge.

Pokušavala je u početku da ide na masaže, da radi na sebi, da čita razne knjige koje podstiču, kako kaže, moć u ljudima, koje ih osnažuju, ali jednostavno više ni informacije iz knjiga nije mogla da primi. E onda je zatražila pomoć stručne osobe - psihologa, pa potom i psihijatra. Jedno vreme je bila i na terapiji lekovima, što je samo nakratko ublažilo problem, ali ga nije i rešilo.

Na stranu što je trebalo dosta vremena i da se pronađe odgovarajući lek - od antidepresiva do anksiolitika.

- Kada sam počela da osećam da mi ti lekovi smetaju želucu i da od njih počinju neki drugi problemi, u dogovoru sa lekarom sam polako počela da se "skidam" sa te terapije. Sada više ne koristim ništa od toga, ali izbacivanje lekova je krenulo paralelno sa psihoterapijom. I sada sam u toj fazi - kaže ona.

Simptomi:

-umor

-poteškoće sa spavanjem

-promene u apetitu

-glavobolje

-bolovi u mišićima

-nedostatak motivacije

-osećaj sumnje u sebe

-strah od neuspeha

-usamljenost

-opšti osećaj nezadovoljstva

-socijalna izolacija

-neizvršavanje obaveza

-izlivi besa u vezi sa poslom.

Nepopularne F dijagnoze

Imajući u vidu to kakva stigmatizacija, nažalost, prati osobe sa F dijagnozama, odnosno duševnim poremećajima i poremećajima ponašanja, ona sve ovo vreme još nijednom nije odsustvovala sa posla pod nekom od ovih dijagnoza.

S obzirom na to da "sagorevanje na poslu", odnosno QD85 ili Burnout, iz Međunarodne klasifikacije bolesti ICD-11 u Srbiji još nije u primeni, ona je, kako smo saznali od stručnjaka koji se bave mentalnim bolestima, mogla da na svojim doznakama dobije neku od sledećih dijagnoza: F43.0 (akutna reakcija na stres), F43.1 (stresni poremećaj posle traume), F43.8 (druga reakcija na težak stres) ili F43.9 (reakcija na težak stres, neoznačena).

Ako ne može šifra "burnout", može spondiloza

- To su sve dijagnoze koje govore o akutnim stanjima, tako da u tom slučaju možemo da otvorimo bolovanje za akutno stresogeno stanje, a onda pacijenta sa tim simptomima iscrpljenosti i psihičkih tegoba zbog uslova na poslu upućujemo kod psihologa ili psihijatra.

Nakon pregleda, psiholog ili psihijatar nam često u svojim izveštajima dopišu olovkom - "sindrom sagorevanja na poslu". S obzirom na to da na akutna stanja pacijenti ne mogu da dobiju bolovanje duže od nekoliko dana, mi onda zajedno sa pacijentom pokušamo da nađemo najbolje rešenje po njega. Kada su simptomi jako izraženi i kada pacijent oseća skokove pritiska na poslu, kada ima problem nesanice, ili se na poslu ponekad oseća paralisano toliko da ne može da obavlja svoj posao, onda mu otvaramo malo duže bolovanje.

I to jedino možemo pod dijagnozama koje su povezane sa kičmom - spondiloza, lumbalni problemi i slično, kada bolovanje može da se produži i do mesec dana - navodi sagovornica, koja je lekar opšte prakse i kao takva prva vrsta lekara kojima se osobe sa ovim problemom javljaju.

Ona kaže da često među pacijentima koji se javljaju ima i onih koji su više nezadovoljni drugim uslovima na poslu - platom, uslovima rada, tretmanom od strane poslodavaca, ali da jeste imala i slučajeve kod kojih je zaista prepoznala ovaj sindrom.

- To su najčešće visokokvalifikovani ljudi, koji na svojim poslovima imaju veliku odgovornost i obavljaju veoma kompleksne poslove. Uglavnom su to visoko pozicionirani ljudi koji i obavljaju, da tako kažemo, visokoumne poslove - kaže naša sagovornica.

Sa ovim opisom se slaže i ono kako je pojam "burnout" prvi put definisao Herbert Frojdenberger u svojoj knjizi Burnout 1974.godine: "Visoka cena visokih dostignuća" (The High Cost of High Achievement). Frojdenbergerova definicija sindroma sagorevanja na poslu je "nestanak motivacije ili podsticaja, posebno kada nečija posvećenost cilju ne daje željene rezultate".

Savet za poslodavce

Psiholog Magdalena Živadinović misli i da poslodavci treba da obrate pažnju na neke stvari kako bi se ovaj savet sveo na manju meru.

- U redu je u nekim kritičnim trenucima ostajati i izgarati, ali ako to postane svakodnevni zahtev zaposlenima, to nije dobro ni za poslodavce, jer to niko ne može da izdrži. Izgubiće ih, otići će na bolovanje ili će dati otkaz. Poslodavci, takođe mogu oformiti službu koja bi se bavila zaposlenima. Ja sam, recimo, u nekim firmama radila baš seanse sa zaposlenima, i ljudi su rado dolazili.

To je bilo jednom ili dva puta mesečno, preventivno, a njima je to mnogo značilo. Oni tako osete da poslodavac brine o njima. I naravno da su time postajali i produktivniji i zadovoljniji na poslu - kaže Magdalena Živadinović.

Psiholog Magdalena Živadinović je za kraj želela da napomene svima koji kod sebe prepoznaju simptome sagorevanja (izgaranja) da je veoma bitno da shvate da ako oni stanu ili nestanu, svet neće stati.

Sve će se nastaviti.

- Kada to shvatimo i prihvatimo, sve ide lakše. Jako je bitno da budemo odgovorni za sebe jer ćemo tako biti odgovorni i za one koji zavise od nas.

Nikako da se žrtvujemo. I takođe je veoma bitno da radimo posao koji volimo, a ako je to nemoguće trenutno, pokušajmo da zavolimo bar nešto na poslu koji radimo - završava naša sagovornica.

Izvor: eKapija