Da li će beogradski poslodavci morati da isplaćuju naknadu za prevoz zaposlenima od 1. januara?

Najava gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da će javni prevoz od 1. januara biti besplatan otvorila je pitanje budućih isplata naknada za prevoz zaposlenih u prestonici. Da li će beogradski poslodavci ubuduće morati da isplaćuju ove naknade, u kom iznosu, kao i na koji će način to biti regulisano, eKapija je pitala stručnjake za porez i advokate sa bogatim iskustvom u radnom pravu.

Odgovore i mišljenje pokušali smo da dobijemo i od Ministarstva finansija, ali oni do objave ovog teksta nisu stigli.

Na pitanje da li odluka o besplatnom javnom prevozu znači da beogradski poslodavci neće morati zaposlenima da isplaćuju mesečnu naknadu za prevoz, poreski savetnik i član Upravnog odbora Udruženja poreskih savetnika Srbije Aleksandar Vasić nema dilemu.

- Tačno. Zaposleni po zakonu o radu ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla. Te troškove plaća poslodavac.

U praksi se iskristalisao stav da ukoliko postoji gradski prevoz a zaposlenom je omogućeno da ga koristi to se smatra da mu je obezbeđen prevoz.

Shodno tome u situacijama kada je gradski prevoz besplatan, smatra se da je zaposlenom korišćenje tog prevoza omogućeno, a poslodavac neće imati dodatne troškove - objašnjava Vasić za eKapiju.

Dodaje da uvek treba imati u vidu, da ništa nije besplatno.

- U ovom momentu nemamo odgovor, iz kojih sredstava će se pokrivati troškovi "besplatnog prevoza" - zaključuje Vasić.

Vanja Stojanović Cvetanovski iz Advokatske kancelarije Tasić & Partners odgovara da je pitanje da li će i na koji način najavljeni besplatni gradski prevoz u Beogradu uticati na obaveze poslodavca da zaposlenima nadoknadi troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada - kompleksno.

Podseća da je relevantna regulativa u ovoj oblasti član 118. Zakona o radu, kojim je predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to, između ostalog, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Dodaje da je sa druge strane, članom 18. Zakona o porezu na dohodak građana predviđeno da se ne plaća porez na zarade na primanja zaposlenog od poslodavca po osnovu naknade dokumentovanih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada - do visine cene mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza, a najviše do 5.398 dinara mesečno.

Oba navedena Zakona, navodi sagovornica eKapije, regulišu pitanje naknade troškova za prevoz zaposlenih, s tim što Zakon o radu upućuje na opšti akt i ugovor o radu i vezuje se za visinu prevozne karte u javnom saobraćaju, dok Zakon o porezu na dohodak građana uvodi i kategoriju stvarnih troškova prevoza, ostavljajući mogućnost da se troškovi prevoza dokumentuju i na drugi način, ne samo preko mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju.

Kako ističe Stojanović Cvetanovski, većina poslodavaca do sada je ovu naknadu vezivala za mesečnu kartu za javni prevoz, dok su pojedini omogućavali i alternativne načine poput refundiranja računa za gorivo ili taksi prevoz.

- Kao kancelarija sa bogatim iskustvom u radnom pravu i radnim sporovima, možemo da izvedemo zaključak da je najveći broj poslodavaca obezbedio zaposlenima naknadu troškova prevoza u visini koja se vezivala za mesečnu prevoznu kartu u javnom saobraćaju, ali je omogućila da zaposleni, kao odgovarajuću ispravu koja će se koristiti i u računovodstvene svrhe, dostave račun za gorivo, potvrde/računa taksi prevoznika i sl.

Na taj način je navedeno pitanje mahom već uređeno opštim aktima poslodavaca na određeni način, pa će zaposleni koji su pravo na naknadu ovih troškova ostvarivali na neki od alternativnih načina, navedeno pravo najverovatnije i zadržati - objašnjava naša sagovornica.

Ipak, sporno ostaje na koji način će se sada određivati visina naknade, budući da više ne postoji jasna referentna cena poput cene mesečne karte u javnom prevozu.

- Ono što će, međutim, biti sporno jeste na koji način će se sada određivati visina naknade plativa od strane poslodavaca po ovom osnovu, s obzirom da u Beogradu neće više postojati finansijski parametar za koji će poslodavci moći da se vežu, odnosno da li će to sada biti maksimalni neoporezivi iznos ili stvarni trošak prevoza ili će poslodavci moći da taj iznos slobodno odrede.

Kakav će biti status zaposlenih koji su prethodno koristili javni prevoz za dolazak i odlazak sa posla, ostaje otvoreno pitanje, odnosno ne može se nedvosmisleno izvući zaključak da će navedena kategorija zaposlenih izgubiti pravo na naknadu ovih troškova, posebno kada se uzme u obzir bogata sudska praksa koja kaže da je pravo na naknadu troškova prevoza zakonom garantovano pravo svih zaposlenih, bez obzira na visinu stvarnih troškova, udaljenost do posla i sl.

Moguće promene zakona

Sagovornica ističe potrebu za izmenama Zakona o radu, kako bi se preciznije regulisalo ovo pitanje, uz otvaranje prostora za alternativne modele nadoknade koji ne bi bili striktno vezani za cenu javnog prevoza.

- Uvažavajući činjenicu da Zakon o radu upućuje na opšte akte i ugovore o radu, ali sa druge strane predviđa određene (minimalne) zahteve, kao zaključak nameće se potreba za izmenama Zakona o radu koje će ispratiti promene u naplati javnog gradskog prevoza u Beogradu, ali tako što će navedeno pitanje regulisati na opšti način, ostavljajući mogućnost da se troškovi prevoza ne vezuju samo i isključivo za cenu mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju.

Dodatno, navedena promena će svakako zahtevati i izmene i usklađivanje opštih akata/ugovora o radu poslodavaca koji posluju na teritoriji grada Beograda, kako bi se adekvatno odgovorilo na novonastale okolnosti.

Ostaju i da se vide stavovi nadležnih državnih organa, s obzirom da se neretko dešavalo da se pravne praznine u propisima "popunjavaju" mišljenjima nadležnih Ministarstava i sudskom praksom - zaključuje Vanja Stojanović Cvetanovski iz Advokatske kancelarije Tasić & Partners.

Izvor: eKapija